(Foto: Shuvro Mojumder on Unsplash)
On nije verovao u narodne poslovice uprkos ogromnom strpljenju koje veri nadu gura i daje, što me je dodatno intrigiralo pošto nisam imao racionalno objašnjenje osim nemirnog duha. Moram sebi bolje objasniti, jer nije mala stvar da, hej, postoji bar još jedan osim mene koji ne veruje u narodnu mudrost i ne voli viceve! Ponekad bi umeo da se nasmeši narodnim umotvorinama, kada bi koju usput čuo od nemaštovitih ljudi, tih poznih, prestarelih, bivših trogodišnjaka. Znao je da narodna mudrost ne zvuči isto iz svačijih usta. Ima usta iz kojih čak i pametno zvuči, ali to je retkost. Više je bilo onih drugih, aha, samo slučajeva – niti maštovitih, niti trogodišnjaka. On bi se nasmešio, onako benigno, ne osuđujući besmisao koji bi mu se u tim prilikama uvek vrzmao na predominantnom, pograničnom prelazu između dve hemisfere mozga. Prijalo nam je to što nismo verovali u narodne poslovice, prijalo jako kao što kič ume biti sladak dok greje dušu na prednosti svežine i blizine – i prijalo kratko poput kvarcne grejalice osrednjeg kvaliteta.
Narodna mudrost nam nikako nije utekla; nije htela, nije želela. Kao da joj se sviđala naša epika o samoj sebi, koja će, kao epidemija, postati mit epskih razmera. Tek, nije nam utekla iako je bila odavno odnarodovana. Stalno nas špijunirala, pratila; hm, znala koje joj društvo najbolje prija i bez koga nije to za šta slovi da jeste. Narodna mudrost je sujeta naroda. Zato je nismo voleli.
Ako je, pak, neko poverovao u narodnu mudrost usled nestrpljenja, može se oprostiti. Ili sam ja pristrasan, ja koji sam vazda nestrpljiv? Ili lako opraštam. Tako se ja borim sa shvatanjem strpljenja, pokušavajući sebi da objasnim zašto nemam tu tako bitnu i vrednu osobinu. I korisnu. A tako bih želeo da je imam. Možda jednom budem shvatio šta nedostaje, pa još ako meni nešto nedostaje, stvar je onda – zamislite – u mojim rukama.
Kao što je informacija brža od svetlosti – za šta je tek trebalo otkriti fiziku, pa potonju tvrdnju i dokazati – tako i ja za sada ne vidim da će se desiti da shvatim sopstveni nedostatak. Tako ne vidim ni problem sudbine Merkura, Venere, Marsa i Plutona. Pre sam sklon da poverujem da je strpljenje urođena osobina, kao što je džezu urođena sinkopa, Merkuru oganj, Veneri breg, Marsu crvenilo, a Plutonu sudbina.
A možda samo treba da jako poželim osobinu strpljenja, da pređem taj prag preko koga se želje ispunjavaju.
Strpljenje jeste urođena osobina jer je njegov izvor u kolektivnom nesvesnom, u arhetipu Starca. Ali kako bi se manifestovalo, strpljenje mora da se probije iz podsvesti u svest, da postane deo bića. Za to je nadležan veleposednik arhetipova, mali čovek koji ga ne sme potiskivati, već afirmisati, pa i generacijama tako raditi, ne bi li se urezalo u genom. U suprotnom radi narodna redukovana mudrost kao psihosomatika. I dok bi se čovek požalio: „Pokvari mi se kvarcna grejalica osrednjeg kvaliteta”, neko viknu: „Piši, ne govori, zagrej dušu!”.
O autoru
