(Foto: Elizaveta Dushechkina on Unsplash)
Najčešća inspiracija mojih tema za popunjavanje vremenskih praznina, u omiljenom mi džez kafeu, bazirana je na opažanju sitnica, tih nebitnih trica za široku upotrebu. Nije kao kod onih koji mogu dobiti inspiraciju samo kada gori Rim ili Bastilja. Za neke je bila tema, za neke anatema. Ako bih, pak, zaobišao po koju sitnicu ne opazivši je, ona bi kao takva, zapostavljena, čekala bolja vremena – bolja za mene, ne za nju. I kad se bolje prisetim, moje priče su stalno bile takve: lake teme u teškim dokolicama, većinom o važnim sitnicama, o onim paralelnim stvarnostima koje nisu deo mejnstrima.
Tih godina sam intenzivno, skoro svako veče i jutro, gde Mesec izlazi dvaput a Venera jednom iza oba planinska vrha na horizontu, promišljao, pa zaključio da opažanje mora biti mera inteligencije. Ne jedina, razume se, ali mera koja je debelo u visokoj pozitivnoj korelaciji sa inteligencijom, dakle njen bitan činilac, ili faktor uticaja, neki kažu input. Odjednom mi je ta misao došla, uselila se u mene i nije me puštala. Misao koja neće otići u nezaborav niti u zaborav. Od tada se njome bavim na svakom koraku, u svakom pogledu, skoro u svakoj situaciji. Možda je opsesija, ne znam, ali me je zaokupila. Jednom ću saznati, naravno, biće kada opazim sopstvenu opsesiju, taman da je i kompulzivna. U to vreme sam čak smišljao vežbe opažanja i primenjivao na sebi – na kome bih, nego na sebi? Vežbao sam da primećujem sve sporedno, sve što ne privlači pažnju. Izbegavao da gledam u sredinu, u centar. Mnogo toga što se čak nije ni desilo trebalo je primetiti; sve što nije fokus, gde niko ne nišani – ni fizički, ni rečima, ni aplikacijama – sve što je paralelno, što je kao bajagi sitnica, što postoji a ne vidi se. Te vežbe, kao igre, iskustvo su koje se ne može lako opisati rečima – bar ne lakim rečima. Razmišljao sam da o tome pričam, pišem… ništa nisam smislio – ne znam šta je gore od ta dva. Idoli mi behu mađioničari i iluzionisti, a nikada naknadno pametni kritičari, vazda pameću obdareni i okićeni. Mađioničari su vešci da ti odvuku pažnju na nebitnu stvar i to tako dobro da propustiš suštinsku. U tome se sastoji ideja njihove veštine. Lako je reći „da odvuku pažnju”.
Proučavao sam, tako, trikove sa kartama, i danas neke znam. Sećam se da mi je to dobro išlo – naučio sam da ljudima odvlačim pažnju na sporedne stvari, što me zapravo fasciniralo, iako nikada nisam bio optimista. Tu i tamo bi se pojavili neki, rekao bih pacijenti, kojima nije bilo moguće upravljati spolja. Odavno su znali da suština nije sredina, već da se suština krije u sporednim, perifernim stvarima. Nisu se dali navući na tendenciozne sugestije, na trikove. Nisu se podavali ni autosugestiji. Ni kritičare nisu voleli. Jednostavno, ne behu laki, ne bi se dali prevariti. Upravo takvi su mi inspiracija svega sporednog. Oni, zapravo, nisu pacijenti. Pacijenti su oni pre njih sa čijom pažnjom se devojčica mogla poigrati lastiša. Moja karijera mađioničara se završila kada je ispunila svoj cilj, kada sam se uverio da postoje takvi ljudi. I uverio sam se.
Treba imati talenta da se pažnja kome odvuče. Probajte ikome odvući pažnju sa suštine na sredinu. Dobar provod vam želim; jer, ako uspete, provešćete se!
O autoru
