Književna igranka Duška Domanovića u novosadskom Baru Diego

Novosadski Bar Diego (Zmaj Jovina 5) biće domaćin „Književne igranke Duška Domanovića – Pesme i druge priče“, koja će biti održana u sredu, 24. juna, sa početkom u 19 časova.

Duško Domanović, pesnik prepoznatljivog izraza i sirove iskrenosti, publici će predstaviti svoje stihove i priče u atmosferi koja više podseća na susret starih prijatelja nego na klasično književno veče. Njegova poezija nastaje na granici humora, tuge, samoironije i svakodnevice, a likovi i situacije koje opisuje deluju jednako stvarno koliko i nadrealno.

U autobiografskoj pesmi „Reč-dve o piscu“, Domanović se predstavlja kao noćni čuvar, čovek koji „žonglira živim ranama i mrtvim pesnicima“, a upravo takva mešavina gorčine, nežnosti i crnog humora obeležava i njegov celokupan poetski rukopis. U njegovim stihovima mesta ima za izgubljene ljubavi, pse lutalice, kafanske zore, unutrašnje borbe i ljude sa margine, koje posmatra bez patetike i bez želje da bilo šta ulepša.

„Književna igranka“ zamišljena je kao veče posvećeno rečima, pričama i neposrednom susretu sa publikom, uz mogućnost da posetioci iz prve ruke upoznaju autora čija poezija poslednjih godina pronalazi put do sve većeg broja čitalaca.

Ulaz je slobodan, a događaj počinje u 19 časova u Baru Diego, u samom centru Novog Sada.

Reč-dve o piscu

Zovem se Duško Domanović
I imam četrdeset šest godina.
Biće možda i četresedam,
Tako doktor kaže,
Ali se ne usuđuje garanciju da mi da,
Ponajpre, kako veli,
Zbog ljudskog faktora,
To jest zato što mi je jedan drugi doktor
Bratski savetovao da se držim podalje
Od omči, mostova, nebodera,
Železničkih pruga i magistralnih puteva
Kojima nervozne kamiondžije
Prevoze predizborna obećanja.

Dobar sam i pouzdan
Noćni čuvar,
Tako mi u firmi kažu.
I kad to čujem,
Ko i sad evo kad govorim,
Od miline mi bala
Niz usta se obesi.

Pijem uglavnom samo ujutro,
Od sedam do osam,
Po povratku iz treće,
U pijačnoj birtiji što miriše
Na sve ono
Što mi je negda smrdelo.
Posle jedem tablete,
I pravim se da spavam.
Ponekad probam da se
Pravim i da sanjam,
Ali to ipak ne ide.
To dođe samo od sebe,
Uglavnom kad sam budan,
Pa mi u mozgu vrište
Raščerečene mačke,
I deca krvavih glava
Pred bicikl mi iskaču.
Bicikl mi ima jednu nogu,
A i ta jedna mu je kraća.
Nasledio sam ga iz jedne bajke,
Koju sam izdao kurvinski.

Pauze na poslu
I retke slobodne dane
Trošim uglavnom na telefonu,
Sa SOS volonterima
Što im je posao da im onaj s kim pričaju
Do kraja razgovora poživi.
Evo već sve ih poznajem,
Unazad do trećeg kolena.

Imam devedeset šest kila,
Kilo-dva gore-dole.
Visinu odavno ne merim,
Sve više u dužinu se pružam.
Fale mi dva-tri zuba,
Ali se samo jedna rupa vidi,
I to kad se nasmejem,
Tako da se zapravo ne vidi ni ona,
Osim u retkim magnovenjima,
Pred nekim ko me ne poznaje,
A ne poznaje me više
Ni majka rođena,
Kad zapnem nekom za ljubav,
Ili bar za aplauz,
Pa uspem da se iskreveljim,
U nešto što smeh je bilo.

Decu još rodio nisam,
I ne znam hoću li,
Iako tuđu uredno gajim,
I lažem ih ko pas
Da nekog kurca u životu ima.

Imao sam jednom jednu ženu,
Pa onda drugu, pa desetu,
Pa šezdeset osmu,
Pa onda ne znam dalje.
I uglavnom sam ih sve
Znalački od sebe oterao,
Osim njih nekoliko,
Koje su oterale mene,
Usput mi polomile ruke u laktovima,
I noge u kolenima
I u srcu mi potkočile one zupčanike
Što sistolu i dijastolu proizvode,
Pa mi sad srce ne pumpa krv,
No samo slini neko blato pogano
U kom se one žene moje
Ko rasne krmače izležavaju,
I kažu vidi pesnika,
Što smo mu jebale majku,
A on nas i dalje čuva
U svinjcu srca svog.
Ponekad se setim neke od njih,
Pa joj čujem glas,
Pa joj čujem disanje dok me sanja,
Pa joj mirišem oko
U kom sam nekad joj spavao
A evo sad ni mrtav
Do kraja da se udavim.
I to me nekako udari,
I to me nekako prekolje,
I ugrize me do vrištanja,
Sećanjem zubatim,
Tačno za onaj svinjac
Gde mi je srce bilo.
Onda poslednjom snagom
Prizovem onu omču,
I nebodere i mostove,
I kamiondžije nervozne,
I to me nekako izleči,
I to me nekako uteši,
I nekako me pogura,
Do jutra da doteram.

I imam još na poslu,
To zaboravih da kažem,
Jednog Mustafu,
Koji se zapravo zove Hektor,
Al' mi nekako glupo
Hektor da ga zovem.
Otkako smo se srodili
I Mustafa mi glupo,
Pa ga zovem Života, i Mićko, i Dobrica Kerić.
Mustafa, kog tako ne zovem,
Ima delfinsko srce,
I jesenjinovsku tugu u očima kerećim.
Živi u boksu četiri sa dva,
I na svakih nedelju dana
Dobije šansu da se popiša napolju.
Ja ne smem da ga vodim,
Jer jak je ko tri konja,
Otrgnuće mi se onako lud,
A onda smo i on i ja
Najebali do daske.
U toku smene mu odem
Po tri il' četiri puta,
Dam mu dlanove da ih balavi,
Pa mu pričam sve ono
Što nikome ne smem.
I uvek mu na uvo šapnem
I moju vrtirepku Lolu,
Što je onomad,
Pre mene,
Otišla mene da traži.
I dok mu tako pričam,
U oči nikad ga ne gledam.
Kad bih zavirio, čini mi se,
U te bunare bezdane,
I kad bih sebe negdanjeg
U tim bunarima video,
Sve bi u meni puklo,
Da se nikad ne sastavi.
Sve bale njegove tople
Ucelo da me ne zalepe.

Od ostalih veština,
Pomalo baratam rečima,
Žongliram živim ranama
I mrtvim pesnicima.
Umem skuvati pasulj,
I od starih čarapa
Sašiti novo nebo.

I što je najbolje od svega,
To čuvam za kraj vica,
Ja sam oduvek hteo
Stvarno
Ovakav
Da budem.