(Foto: Gloria Villa on Unsplash)
Tolika pijaca, pa još i belosvetska, mora biti uspešan provokator i generator bogatih utisaka. Moguće i zanimljivih, s obzirom na to da su pijace stecišta ljudi okupljenih s koca i konopca, i svakojakih strmoglavih ivica litica. Tu se uvek nešto iz džepa izgubi, ili te neko izdžepari. Kažu da čoja tera džeparoše kao glogov kolac vampire. A opet, Luvr je stecište ljudi sa istom idejom kao zajedničkim imeniteljom, ili bi tako trebalo da bude. Ipak jeste zajednički, i to višeslojni imenitelj kulturnog trijumfa, jer tamo ljudi istovremeno traže toliko toga prestižnog; hm: da vide „Mona Lizu”; da se uslikaju s njom; da pojedu brzu hranu u suterenu; da zaposednu hodnike u kojima je Den Braun zamrsio radnju; da kibicuju ko sve dolazi i prolazi; da prepoznaju ko je među njima novinar; da se klade; da pronađu sliku uramljenu glogovim drvetom; da na svom kožnom kaišu urežu još jednu recku umetničkog postignuća; da dopune i upotpune svoj turistički CV; da objave šta bilo na društvenim mrežama loveći lajkove; da imaju šta po povratku da pričaju prolaznicima i poznanicima, kolegama i komšijama, rođacima i prijateljima, i tako svima do navr–čukun–praunuka belih pčela. Ali niko da pogleda tamošnju Knjigu utisaka koja stoji između dva podzemna kioska, odnosno između kioska brze hrane i suvenira. Ja sam je pronašao jer sam je tražio. Trebala mi je kao fatamorgana oaze oazi. I upisao utisak: Daleko ste od
Ermitaža.
Idući niz reku ljudi, mada uz stepenice, to jest naviše u pravcu sile gravitacije, što bi se reklo naniže – bejah zbunjen. I odsutan gledajući gde god. Stanje odsutnosti mi podržava inercija nesvesne mase, a ja se borim da sačuvam ostatke celovitosti i normalnosti u sebi. Misli mi beže iz Luvra pa sve do Ermitaža. Sećam se da sam
nekih davnih 80-ih bio u tom muzeju u Sankt Peterburgu koji se tada zvao Lenjingrad jer je imao tešku istoriju.
Postadoh ljut na sebe i htedoh da se okrenem uzvodno niz stepenice. Tu malo zastadoh, ali me neko podbode štapom u leđa pod plećku, opsova na drhtavom ruralnom nemačkom iz doba Velikog rata, te mi dade do znanja da se ne ponašam u skladu sa prirodnim tokom reke ljudi. Ipak sam se iz znatiželje okrenuo da vidim, ko se to iza mene drznuo da me buši? Videh starca koji jedva hoda, i to sa štakom pod miškom i štapom u rancu i rezervi. A još je i uz stepenice išao, pa da bude manje verovatno, starac je uspeo da se za momenat odrekne usluge svog štapa-rezerviste i nanišani moja leđa preciznošću bivšeg tajnog agenta KGB-a, recimo koga su oni drugi nazivali špijunom, a oni prvi kontra-špijunom. Ličio je na nekoga ko nikada nije dobio aplauz i ko je na vreme pogubio sve svoje talente, pa i one date na dar od praiskona. Ružan starac – ne daj bože da zevne.
Znao sam da je vrag opet odneo šalu, ovaj put daleko, dalje nego obično. Znam da su svi ti ljudi spremni na žrtvu samo da bi videli „Mona Lizu”, ma taman bili i reš–izdžepareni, jer bi samo da udare „kulturnu” recku. Ta im je recka skuplja od glave – i to znam.
O autoru
