(Foto: ThisisEngineering on Unsplash)
Trebalo je pronaći pojam za fenomen novog prostora – teoretski deo. A i dokazati da je sve pola fizika a pola metafizika – praktični deo.
Javio se jedan matematičar, skoro pa majstor infinitezimalnog računa, specijalista singulariteta, takoreći veštac kvadrature kruga i ostalih kognitivnih tajni. Javio se da objasni prostor, a ja s njim da slušam objašnjenje, za svaki slučaj praktične nastave. I tako uludo utrošismo naredne dve jeseni koje su obećavale kao što svaka pustinjska kap reke Kolorado ima tapiju da je nekome obećana. I, srećom, uludo utrošismo još tri leta kojih odavno nije bilo. Mislim da se odnekud našlo i jedno proleće, tek reda radi, koliko da uspostavi hronologiju i stabilnu ravnotežu, kao i da opravda mnoge štampane udžbenike pozna-vanja prirode za niže razrede, ali ne mogu da tvrdim. Ne znam tačno kako se to desilo.
Matematičar je bio zadrt u svojoj rigidnoj nauci. Sve je hteo da objasni logikom, tom mladom i nejakom disciplinom suvislog nedonoščeta, koja se pa ni tako ne može nazvati, jer stalno preispituje prenatalne događaje tražeći im grešku; tu jajoliku dlaku kao pragrešku u uzroku. Tri dimenzije još nekako, ali dalje nikako.
Njemu je sve jasno, tako je delovalo – a slušaocima ništa. Čitalaca nije bivalo, jer ne biva što ne bejaše, čak ni ne bejahnuše (Bejahnuti – Izmišljen glagolski oblik: Imperfekt-arhi-aorist-arhetip).
Ja sam bio slušalac, a povremeno i, među ono malo bivalaca, balavac. A on, matematičar, kao da verovaše da apstrakcija sve može objasniti. Ne, nije verovao, jer, eto ti ga, avaj – on ne veruje, on slovi da zna!
Spoznajni kognitivac! Apstraktno zvuči, ali zaista, kada vam neko kaže da se iz geometrijske lopte (3D prostor: x, y, z) može izaći van, a da se lopta ne probuši, deluje i zvuči nemoguće i apstraktno. Nekako su mu primeri ubuđali kao one smrznute jagode, možda prezrele mušmule. Kao da pokazuje ono što se ne da dokazati, a
kamoli pokazati. Hm, čekam ga na kraju eksperimentom. Takvi nikome ništa neće objasniti, pomislih. Ali mi se svidelo ono sa loptom. Počela je ta misao da me zaokuplja narednih dana. Srećom, nije narednih Mesečevih mena bez pomračenih mu mana. Ili, ne daj bože, predstojeće Godine svinja po lunarnom horoskopu, koji nikada ništa nije prorokovao sa uspehom, iako je hteo. Analogija sa 2D prostorom – u kome si, recimo, neki objekat u geometrijskoj ravni (x, y) – jeste u tome što možeš napustiti prostor (u ovom primeru ravan), a da ga ne narušiš, ne probušiš, na primer tako što odeš uvis u smeru treće dimenzije (z). Hm, dobra dosetka, ali šta znači „uvis”? Pomislih, o čemu sve ovi matematičari uzalud ne razmišljaju, kao neki dokoni popovi visokoga ranga, u još višim automobilima zbog kojih su mantije kratili, kako bi lakše uskakali. A onda primetih da nije uzalud! Oni tako treniraju svoj um koji mora da radi apstraktno, da ukršta činjenice, jedino tako može dolaziti do objektivnih saznanja, smatranih pravim naučnim. Analogija nije naučni metod zaključivanja, međutim može da posluži za slutnju, ali taj adut ostavljam za drugo ročište, ako zatreba (Zatrebaće u romanu „Lena HAD”, u kom je jedna priča stavljena pod naslov „Analogija”).
A za sada da kažem da se iz lopte (x, y, z) može izaći, a da se ista ne probuši, što se da uraditi prolazeći kroz četvrtu dimenziju (p). I tako dalje, kroz petu (q), šestu (r), sedmu (s)…
Nebitno je što čovekov racionalan um ne može i ne ume da od ovoga stvori sliku, da zamisli tu izvedbu, nacrta je u glavi, ili na papiru, ili na ploteru – uostalom kvadrat nikada neće razumeti kocku. Ali je bitno što taj princip, kada se primeni, rešava mnoge matematičke probleme, pa i praktične, operativne i taktične. Opet pomislih da ne razmišljaju matematičari uzalud ni o čemu realnom, već to što su oni otkrili tek se ima upotrebiti, ako se ko bude setio kako. Tek će biti realno. Što je veće stado ljudi, ili jato ako je lepše tako reći, ili populacija ako je najlepše da se tako kaže, to je veća verovatnoća da se desi. I sve je veća i veća ta uslovna buljuk-verovatnoća,
pa i njena gustina poput gustine stanovnika; nama stanovnika, a nekome stanovništva, jer taj neko čoveku ne može poželeti iskrenu individualnost, već tobože brižni kolektivizam.
Ne želi mu dobro i sve najbolje, već uprosečenog, sebi da nalikuje. Da gdegod ne zaštrči poput omrznute elite asocijalnih matematičara, kao i svih drugih elitnih čudaka – osobenjaka, da bi sve bilo bar u redu dok se čeka
da bude kako treba; tek, uh, da, mejnstrim i populizam znaju postati „u redu i kako treba” dok bi čovek izgovorio: „Fuj!”
I na kraju evo dočekah obećani mu eksperiment – praktična vežba:
Postavite zadatak grupi ljudi, bar 32 (može i više ako ste u prilici), da svaki pojedinac izabere i tajno zapiše na svoju ceduljicu jedan proizvoljno odabran broj u opsegu između 5 i 12. Dakle, ima ukupno 6 brojeva od kojih svako za sebe bira i zapisuje samo jedan. Rezultat eksperimenta će biti sledeći: od svih ljudi dve trećine će zapisati broj 7, što je 67% od ukupnog broja ljudi. A, pritom, verovatnoća da se izabere broj 7 je 1/6 =17%.
Dakle, nešto čija je verovatnoća 17%, dešava se u 67% slučajeva?! Aha, ima tu još nešto osim nauke! Primetite i ovo: 67% – 17% = 50%.
E, toliko u eksperimentu ima metafizike. Znači, pola je fizika, a pola metafizika.
O autoru
