(Foto: Yuris Alhumaydy on Unsplash)
Umorna sam. Svi smo umorni. Kako ne volim ništa da generalizujem, reći ću — većina je umorna.
Dok sam bila mala, kada bi neko rekao da živi život punim plućima, pitala sam se kako to uopšte izgleda. Naravno, nisam bila bukvalista, ali nisam u potpunosti razumela šta ta fraza zapravo znači. Sama ta izjava zvučala mi je moćno, gotovo uzvišeno.
Sa godinama sam, međutim, shvatila da u njoj nije bilo onoliko istine koliko se sam izraz “punim plućima” olako i učestalo koristio. Češće se izgovarao samo da bi se ostavio bolji utisak pred drugima, nego što je oslikavao stvarno stanje stvari.
Gledano iz sadašnjeg vremena, mi smo kao narod prošli mnogo teških stanja. Možda je čak bolje reći – preživeli. Većina. Svaka nesreća je ostavila trag na nama. Ratovanja, poplave, zemljotresi, bombardovanje – sve te strahote su utkale u nas starije neizbrisive brazde. Svako se pojedinačno borio kako je znao i mogao sa svim tim nedaćama.
To preživljavanje pratila je posebna vrsta inata – onaj unutrašnji prkos koji nas je gurao napred i kada nije bilo realnog osnova za nadu. Međutim, stiče se utisak da se taj inat s vremenom potrošio. Ne možete uvek živeti u režimu vanrednog stanja i večite borbe, a da u jednom momentu ne dođe do potpunog zamora materijala.
Iz tog dubokog, taloženog umora tiho su izrasli pesimizam i apatija. Kada preživljavanje traje predugo, čovek više nema snage da živi “punim plućima”. Postane mu dovoljno samo da nekako ugrabi vazduh. A nakon dugotrajnog umora i apatije, često je sledeći korak defetizam. Ipak, taj defetizam u kom se danas nalazimo nije naš lični neuspeh, niti sramotna slabost. On je potresan svedok svega što se predugo i preteško nosilo na leđima.
Možda prvi korak ka oporavku i ne počinje nekim novim prkosom ili velikim rečima, već priznanjem da smo iscrpljeni i pravom da odmorimo, bez krivice i bez osude. Jer tek kada sebi dozvolimo taj dugi predah, oslobodićemo prostor u kojem će onaj uspavani optimizam moći ponovo da prodiše.
O autoru
