Autori filma Čučarela (Foto: Ustupljeno)
ČUČARELA, LEGENDA NA PLATNU KOJU CEO SVET RAZUME
Neki filmovi ostaju sa nama dugo nakon što ih odgledamo. Kada se vratimo tim filmovima, svaki put nam pokažu neki novi deo sebe. Čučarela (Ciucciarella; prim. prev: Uspavanka) je kratkometražni film koji je uspeo da izazove najviše reakcija publike, suze i nagradu za najbolju animaciju na festivalu Razmena. Nakon ovih osvajanja razgovarala sam sa delom autorskog tima iza Čučarele. Eleja Muračoli i Leja Prust za Domus su najavile novi projekat serije za tinejdžere i pozivaju potencijalne glasovne glumce iz Srbije da im se jave ako su zainteresovani za učešće u projektu.
Ceo film možete pogledati ovde.
Leja Prust (Léïa Proust) je dizajnerka karaktera. Masterirala je prošle godine na školi digitalnih umetnosti u Francuskoj (ArtFX). Radila je kao koncept umetnik, a potom kao umetnica 2D igara za Infiniti Vektor, startap iz Tokija. A ove godine je radila i za Matematik (Mathematic) studio za postprodukciju i dizajn pokreta.
Eleja Muračoli (Eléa Muraccioli) je kataut (cut-out) animatorka. Takođe, master studije je završila na istoj školi digitalnih umetnosti. Bila je asistentkinja u Hevivejt studiju (Heavyweight Studios) a zatim u Disnosku u Biaricu u Francuskoj.
Film u školi i na poslu
Sa školom je završeno, čime se sada bavite?
L: Da, kako kad. Trenutno prolazimo kroz malu krizu u industriji animacije. Pa ćemo reći da ponekad imamo ugovore, a onda ništa par meseci, ali nadamo se da ćemo uskoro dobiti više posla.
Gde su ostali članovi? Da li rade ili prave pauzu?
L: Neki članovi rade, drugi, nažalost, još uvek to nisu uspeli. Dakle, pokušavaju da prežive, pa rade u drugim oblastima. A neki ljudi su završili praksu. Za jednu osobu sam saznala da potpuno menja svoj život i radi nešto sasvim drugačije – brine se o životinjama u zoološkim vrtovima.
Kako biste opisali sada svoj posao, da li je ispunio očekivanja iz škole?
E: Meni je zadovoljstvo da zaista radim animaciju za produkciju. I sviđa mi se to što imam supervizora koji mi govori kada šta da uradim. Veća je bila sloboda kada smo bili u školi. Mogao si da radiš sve, od pretprodukcije do produkcije i postprodukcije. I sada znam da se bavim samo animacijom. Tako da jeste. Da, stvarno je kul raditi to i imati druge kolege i upoznati ih.
L: Rekla bih da postoji drugačiji osećaj jer sada to radiš zbog novca, zbog angažovanja i, rekla bih, za pravu publiku. Kada si u školi, zaista to radiš za sebe i za svoje bližnje. A ako dopre do šire publike, onda je još bolje. Ali kada radiš za industriju, moraš da pratiš određeni standard i da ga održavaš. I mislim da te konkurentnost ovog specifičnog rada čini da želiš da budeš bolji. I mislim da je to ono što me održava da želim da radim u animaciji. Da učim nove stvari i da budem bolja.
Dakle, prvo kuvaš kafu, a onda možda jednog dana napreduješ.
Leja prust
Mislite li da se tako gubi na kreativnosti?
L: Da, zamislite da hiljade ljudi rade na jednom projektu i da postoji samo jedna osoba koja može biti kreativna, a to postajete tek za nekoliko godina.
E: Da, ali mislim da je u pitanju druga vrsta kreativnosti. Više je kao da morate pronaći način da radite brže i bolje na svom nivou. Ponekad možete imati neki problem sa softverom ili ne radite u softveru u kojem ste zaista profesionalni. Dakle, da, morate biti kreativni, ali drugačije, na način koji nije umetnički.
L: Ne znam da li je tako u drugim zemljama, ali u Francuskoj smo veoma tradicionalni. To je pomalo kao u kuvanju, znate, tu su početnici, ljudi se prvo pridruže, a onda postanu bolji i jednog dana, nadamo se, postanu šefovi. Dakle, prvo kuvaš kafu, a onda možda jednog dana napreduješ.
Čučarela – od legende do animiranog filma
Šta je bila inspiracija za film?
L: Želeli smo da pričamo o francuskim legendama. A pošto je Eleja sa Korzike, mislili smo da bi bilo dobro da adaptiramo neke priče. Zapravo Čučarela je korzikanska uspavanka. Želeli smo da pričamo o nečemu univerzalnom, nečemu što bi moglo da dotakne ljude izvan činjenice da je na francuskom, jer mislim da možete razumeti priču, čak i ako ne razumete tekst, razumete bes, emocije i zbunjenost glavnog lika.
E: Legenda je sa Korzike, kao što je Leja rekla. I u početku smo inspiraciju crpeli iz legende po imenu Matze. Govori o vešticama sa Korzike koje imaju dar da u snu sanjaju nekoga ko će umreti. Malo je mračno, ali da, san je poput lova na neku životinju. I kada veštica ubije tu životinju, ona poprimi oblik neke osobe i ta osoba će uskoro umreti. Možda za jedan dan, nedelju, godinu, ne znamo.
Zato smo inspiraciju pronašli u ovoj legendi i napravili njenu romantizovanu verziju. Želeli smo da prikažemo odnos devojčice i bake. Zadržali smo deo legende sa životinjom, sanjivu oniričnu atmosferu. Takođe zadržali smo korzikanske elemente – pozadinu, odeću devojčice i naravno njeno lice. Mislim da je lice stvarno korzikansko – Leja je odlično uradila svoj posao.
Film je urađen kao 2D animacija. Da li je teže raditi 3D ili 2D animaciju?
L: Mislim da zavisi i od toga koji stil odaberete. Sada je veoma moderan stil koji vidimo u filmu Spajdermen: Novi svet gde novi Spajdermen ima tamnu kožu i pletenice. Takođe u filmu Šrek vidimo takve narandžaste mačke. Postoji novi film koji je izašao pre par godina. Sve je bilo u 3D, ali su koristili poseban alat da bi izgledalo više 2D. Dakle, modelirali su lik u 3D. Samo to traje dugo. Onda ga animiraju, pa crtaju preko toga da bi izgledalo više 2D.
Stvar je u tome što je 2D zapravo teži jer moraš imati više umetničkih veština. Dok kada radiš 3D, moraš da razumeš softver što je mnogo više tehnički posao. Animacija je potpuno drugačija, potrebno je da nacrtate svaki kadar i razumete pokrete i tajming. Kada u 3D-u, radite sa lutkama u 3D okruženju, možete ih okretati i morate pomerati svaki zglob tako da se kreću. Postoje ograničenja, ali možete ih slobodno pomerati. Ne morate sve precrtavati. Ako je vaš crtež loš, onda će i vaša animacija biti loša. Ali ako imate dobru modalizovanu lutku za animiranje, onda možete imati lošu animaciju, ali neće izgledati loše – lutka je lepa.
Tako da, mislim da je drugačije. Možda će se 3D animatori ljutiti na mene jer kažem da je 2D animacija teža, ali mislim da jeste.
E: Da, jeste. Takođe, potrebno je mnogo više vremena nego za 3D animaciju. Moraš znati anatomiju, moraš crtati svaki dan i biti veoma strog prema sebi da bi radio i 2D i 3D animaciju. Ja neću moći da radim 3D animaciju jer nemam te veštine. Dakle, i to je teško, ali je teško na poseban način. Više se radi o softveru, a manje o principu animacije.
Koliko je onda moguće biti kreativan sa 3D animacijom?
L: Morate biti veoma dobri u tehničkom delu da biste mogli biti kreativni u 3D. Zapravo, morate zaista biti revolucionarni, jer softveri rade kako želite. Međutim, studiji poput Vete ili Sonija, autori Avatara, zapravo izmišljaju nove načine korišćenja softvera kako bi mogli da rekreiraju život. Oni su prvi koji su korak po korak rekreirali vatru, kao što bi to učinili u stvarnom životu, da bi mogli da postignu realističan izgled.
Koje su bile najveće prepreke ili problemi koje ste morali da prevaziđete tokom pravljenja filma?
E: Da, mislim da je prva prepreka bio vremenski rok koji smo imali da završimo film. I u to vreme bio je veliki izazov. Za mene je tehnički deo bio teži, odnosno kako nacrtati lik. U početku je bilo malo komplikovano jer morate poznavati lik iz svakog ugla na svaki mogući način.
L: Ono što je bilo teško je to što u studiju radite samo jedan posao, ali kada ste u timu i imate osam meseci da kreirate film, radite više poslova. Ja sam bila dizajner ali i producent, davala sam zadatke svakom članu, prisustvovala sastancima, vodila tonski tim, slala pozive ljudima za glasovnu glumu i ostalo. To je bilo previše.
Takođe, mislim da je održavanje zdravog okruženja bilo najteže jer se brzo možete naljutiti na svoj tim ili na sebe. Ipak, morate da stavite svoj ego po strani inače nećete završiti projekat. Bilo je teško, ali smo na kraju uspeli, uz malo suza i vrištanja. Iznenađujuće, naš tim je bio jedan od retkih timova koji su se povezali međusobno. Još uvek smo prijatelji, razgovaramo međusobno, pokušavamo da se čujemo.
Kako ste uspeli da ispričate priču za samo 6 minuta?
L: Po pravilu u generaciji, mogli smo da uradimo film do 10 minuta. Zapravo smo uradili jedan od najdužih filmova. Mnogo smo razmišljali o tome koliko dugo bi trebalo da traje. Kada gledate film od 15 minuta na početku, mislite u sebi – Bože, biće tako dug. Kako mogu da čekam toliko dugo. A ako je film zanimljiv, nećete primetiti tih 15 minuta. Ali ako je spor i nezanimljiv, onda se čini kao da traje 40 minuta.
E: Tokom produkcije imali smo ovaj problem. U početku je film bio zaista dug i želeli smo da ispričamo sve.
L: Da, bilo je dosadno. Želeli smo da ispričamo sve gledaocu –Vidi, sada je tužna. Vidi, mrtva je. To nije bilo dobro, jer moraš dati prostor ljudima da sami protumače šta se dešava.
E: Naravno. I na jednoj od projekcija tokom godine, naš direktor 2D odeljenja, rekao nam je nešto poput – O Bože, nisam primetio kako vreme leti. Mi smo mu tada bili baš zahvalni, jer smo od tog momenta mogli da radimo animaciju.
Koji deo u toku kreiranja filma biste posebno izdvojili?
E: U nekim trenucima, za mene je to bio tim. Zato što je to bila neverovatna avantura. Baš mi se svidela ta atmosfera, osećaj koji imamo svi kada stignemo do kraja dana. I smejali smo se mnogo, mnogo smo plakali.
L: Zapravo. Radili smo od 9 do 9 i onda budemo umorni. Onda odlučimo da izađemo i jedemo zajedno ispred škole, pijemo vino i odmaramo se. Pa i ako smo svaki dan zajedno, nije bilo naporno. Osećala sam se kao da sam sa prijateljima i da se lepo provodim i da radim ono što volim. Bio je to neverovatan timski rad, upoznavanje neverovatnih ljudi poput Eda Huka i drugih.
Podrška profesionalaca i glasovnih glumaca
Ko vam je bio najveća podrška dok ste pravili film?
L: Postoji nekoliko ljudi poput Eda Huka. Ed Huk je legenda u industriji. Došao je u našu školu jer ga naš reditelj poznaje. Ne znam zašto, ali on je zapravo glumac koji pomaže animatorima da animiraju likove, kao što su Kung Fu Panda i slično.
E: Radio je sa Diznijem, sa Džejmsom Baksterom, sa mnogo dobrih animatora.
L: Mi zapravo nismo znali ko je on. Upoznali smo ga tokom projekcije našeg projekta koji nije bio ni blizu završen. Zapravo je bio u nekoj ranoj fazi. Rekli smo da je mnogo loše i nismo želeli da mu pokažemo. A on nam je rekao toliko neverovatnih i mudrih stvari – Šta zapravo želiš da kažeš? Šta oseća tvoja koza? Zašto je devojčica tužna? Čija je to priča? Ko je ova devojčica? Kakav je njen život? Šta ona radi? – to nas je zaista navelo na razmišljanje. Veoma smo mu zahvalni.
Takođe, ja sam želela da učinim glasovnu glumicu ponosnom tokom filma jer smo radili sa veoma dobrom glasovnom glumicom koja je dala glas Zeldi Džinks iz Arkejna. Ona je bila tako ljubazna prema nama, i stvarno nisam želela to da pokvarim. Pomislila sam da moram da je učinim ponosnom.
E: Ona je neverovatna. I tako je ljubazna i tako nežna.
L: Kada je film izašao, poslala sam joj poruku tipa – Hej, film je izašao. I to je stavila u svoj grupni čet sa svima koji je prate, rekavši – Idite da pogledate ovaj film.
E: Kratka priča o njoj. Prvi put kada je davala glas za film, plakala je. Bukvalno smo plakali snimajući glasove.
L: Bile smo na ovakvom pozivu. Mi na jednoj strani ekrana, ona u svojoj sobi u Parizu, i ona je plakala, i mi joj rekli – O, ne, stani. Ne plači.
Jeste li iskoristili momenat kada je glumica zaplakala na snimanju ili ste morali ponovo da snimate?
L: Ne, uradili smo drugačiji snimak jer zaista ima plača, a gluma je veoma drugačija. Jer da bi ljude rasplakao, ne moraš nekoga da nateraš da plače. Moraš zaista da razumeš šta je to što ljude rasplače. I više se radi o izgledu nego o zvuku i suzama.
Mislim da je i kadar u kojem ovca prvi put plače na brdu takav i onaj gde padaju sa litice i drže se u naručju – kadar u kojem vidite devojčicu, zatim ovcu i devojčicu. To je jako teško uraditi.
Bez emocije nema ni reakcije
Kakve su bile reakcije kada ste završili film?
L: Dakle, kada je film izašao, osećanja su bila pomešana jer smo film zapravo završili jutro pre prezentacije. Baš smo zakasnili sa isporukom našeg filma. Neki nastavnici su nam rekli da misle da ne možemo da uspemo, a mi ipak jesmo. Dakle, mislim da su ljudi bili više impresionirani količinom posla koju smo postigli. A posle, kada su ponovo videli film sa porodicama bili su emotivni jer su ga gledali kroz celu godinu kako se razvija. Zato što imamo projekcije svakog meseca. Onda svake nedelje zajedno gledamo sve filmove sa promocije, pa vidimo kako se razvija. I ljudi su u početku bili emotivni, ali pošto film nije bio zaista završen sa muzikom, montažama i animacijom, nisu mogli da se potpuno užive. Ali kada je završeno, mislim da je to što su nas gledali kako zajedno vredno radimo malo doprinelo emocijama filma.
E: Mnogi su plakali. Čak i nastavnici.
Po čemu je Čučarela drugačija od ostalih projekata i hoćete li uraditi nešto slično u budućnosti?
L: Drugačija je je jer smo radili projekat koji se nama sviđa. Važno je da budemo emocionalno uključene u ono što radimo, jer ako nam se ne sviđa tema, onda je teško biti uključen u nešto. Dakle, za nas, mislim da je to važno. Dakle, i ovaj projekat, a i posebno projekat na kojem radimo trenutno, veoma je devojački, zajedno sam sa Elejom. Ali momci, njima nije toliko stalo i ja to razumem. Tako da, oni ne rade sa nama na tom projektu i u redu je. Ali, da, moramo biti uključene. Čučarela je takođe bila tu za nas kada smo imali težak period zbog članova porodice koji su, nažalost, takođe preminuli tokom filma. Pa mislim, da, drugačije je jer više nikada neće biti Čučarele za nas u životu. Bilo je to vreme, škola, prijatelji koje stičemo tako da mislim da nikada više nećemo imati nešto tako.
E: Mislim da to neće biti moguće jer je to zapravo bila školski projekat. Bilo je finansirano, imali smo sve. Dakle, nije nas bilo briga za novac i ni za šta slično. I mislim da nikada nećemo moći da imamo ovaj osećaj ponovo.
L: Jer sada, ako radite projekat, morate razmišljati ne samo o finansiranju, već i o tome da li ljudi žele da ga gledaju? Hoće li ga kanali kupiti? Hoće li ljudi želeti da kupe. Hoćeš li biti uspešna na Jutjubu ili ako si u nezavisnoj produkciji, da li ćeš imati pratioce? Hoćeš li imati problema na Tviteru? Ne znaš. Postoji toliko varijabli. Da je Čučarela napravljena za veliku publiku, bilo bi problema, a bilo bi i ljudi koji na kraju dana čekaju novac.
Kratkotrajni ili kratkometražni film
Kakva je situacija u Francuskoj? Da li ljudi zaista gledaju kratke filmove i gde mogu da ih gledaju?
E: U Francuskoj se održava mnogo festivala. Mislim da većina ljudi koji gledaju kratke filmove ide na festivale i gleda ih na festivalima. Ponekad postoje i projekcije u bioskopima poput Pate Gurman i drugi veliki bioskopi u Francuskoj. Ponekad postoje događaji poput festivala bioskopa gde i neki kratki filmovi prođu. Ali ne mislim da ljudi idu na Jutjub, traže kratke filmove i da gledaju gomilu njih. To je niš (niche). Mislim da većina ljudi koji gledaju kratke filmove na Jutjubu su ljudi koji se bave animacijom i žele da vide mnogo različitih umetničkih pravaca i da inspirišu sebe, ali ne, to nisu svi u Francuskoj.
L: Mislim da većina ljudi koji gledaju kratke filmove, a nisu umetnici, nisu svesni da gledaju kratke filmove. Postoji jedan veoma poznati kratki film koji je izašao za božićnu reklamu, Intermarše (Intermarche). Baš je simpatično. Ljudi su govorili – O, Bože, to je neverovatno. Zašto ovo ne radimo češće? Međutim, reklame su kratki filmovi, ako tako razmišljate.
Da li biste želele da snimate dugometražne filmove ili ćete se ipak držati kratkometražnih? Šta više volite?
E: Mislim da su serije na primer odlične, jer ima mnogo kratkih filmova. Na primer možeš da napraviš 54 kratkih filmova od 24 minuta. Ali da, ne bih želela da radim dugometražni film za sada jer je to puno odgovornosti, novca, svega. I zaista je teško. Ako uradim jedan u životu bilo bi mi dovoljno.
L: Kada smo bili u Ansiju (Annecy) najavili su u bioskopu novi kratki film o Stiču. Tako da, mislim da ću otići da pogledam novi Diznijev film samo da bih videla kratki film.
Prva nagrada u Novom Sadu
Kako ste saznali za festival Razmena i kasnije za nagradu?
L: Saznali smo možda nedelju dana ranije. Stvar je u tome što naša škola obezbeđuje nekoga čiji je posao da kontaktira festivale i ljude kako bismo prikazivali film. Mi ne kontaktiramo festivale već nam ta osoba kaže da učestvujemo na ovom festivalu ili da ne učestvujemo na drugom. Kada smo saznali da učestvujemo u Srbiji rekli smo – Super, ali da ne možemo da idemo jer nemamo novca da idemo tamo. Ipak, svakako je bilo lepo kada smo saznali da smo pobedili.
E: Saznali smo za to na Instagramu.
Čučarela je bila i na drugim festivalima, koje biste izdvojili?
L: Bio je jedan francuski festival Rencontre du Film D’animation de Bastien. Mi ovde imamo mnogo škola animacije i izlazi na hiljade filmova. Na ovom festivalu nažalost nismo pobedili. Ipak srećni smo što ljudi mogu da vide naš film i što možemo da dobijemo profesionalne kritike i mišljenja.
Hoćete li moći da pošaljete ovaj film i na druge festivale u budućnosti?
E: Mislim da imamo neke festivale ili su možda već prošli – u Italiji, u Indiji. Ne znam da li sam neke propustila, ali da, imali smo gomilu festivala širom sveta, mislim i u Sjedinjenim Državama. Svakako, nadamo se da će film obići svet i upoznati mnogo ljudi i da će se mnogima svideti.
L: Dobili smo poruku možda nedelju dana nakon što si nas kontaktirala, od turskog glasovnog glumca koji je želeo da da glas filmu. I mi smo rekli – Vau, naravno, zašto da ne? Dakle, ako neki srpski glasovni glumac želi da pozajmi svoj glas filmu neka se javi.
Dete u meni je ponosno
Htela sam da vas pitam i o drugim projektima. Da li trenutno radite na nečemu i kakvi su vam dalji planovi?
L: Trudimo se da radimo. Ti si prva osoba van naše grupe koja će ovo saznati. Daleko je od toga da je završeno. Za sada je to ideja, ali voleli bismo da napravimo seriju za tinejdžere.
E: Više u stilu Super Špijunki, baš girly.
L: Želimo da uradimo nešto slično u 2D. I trenutno gledamo kako da finansiramo projekat. Zabavan je i nadam se da će uskoro izaći da možemo da podelimo.
Još jedno pitanje za kraj. Čuli smo prednosti i mane filmske industrije, pa zbog čega ste ipak izabrale da se time bavite?
L: Mislim da je razlog u tome što želimo da iscelimo svoje unutrašnje dete. Mislim da smo umetnički štreberi. Znate ljude koji su maltretirani u školi jer crtaju u zadnjim klupama. I mislim da želimo da učinimo to dete ponosnim, zato to radimo.
E: Takođe kako bismo mogli da ispričamo priče koje nama zaista znače. Razlog je i sam rad na dobrim projektima, to što i ljudi mogu da vide taj rad. I naravno da mogu da kažem da sam radila sam na tome.
L: I zbog osećaja kada nekome kažete da ste radili na projektu koji on voli. Kada mu oči zasijaju, i kažu – O, Bože, to je tako kul! Drago nam je što imamo ovaj osećaj.
O autoru
