By Dark Apostrophe at English Wikipedia, CC BY 3.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=13862281
ŽIVOT NIJE FER (2)
„Kaži mi, ko je jači, Lemi, ili bog?“
-Pa, Lemi, naravno.
„Čobane, to je trik pitanje, Lemi JE bog“.
Bio je vruć letnji dan, davne 2002, kada je neprejebivi Motorhead poslednji put nastupao u našoj zemlji, onako kako su bog, priroda, kosmos, karma i ostali krivci naše nesreće uredili. Pišemo „poslednji“ iako su dotični bili na EXIT festivalu 2015, međutim to nije bio koncert kao takav, već oproštajna turneja čoveka i benda koji su nam obeležili odrastanje i formirali nas kao pank-rokere.
Nisam posebno ponosan na to, ali te 2015. sam napisao da je najveći uspeh benda činjenica da Lemi Kilmister nije umro da Glavnoj bini festivala. Iz aviona se videlo i čulo da čovek nema biološke snage da odsvira kako smatra da mora, bend je fulao u smislu da su svi pokušavali da prate njegove ispade, a to što su fanovi generalno bili zadovoljni, posledica je emotivnog zadovoljstva i povoda za hvalisanje u društvu, više nego kvaliteta samog nastupa.
Umro je četiri meseca posle.
Nego, tog smo jula ekipno otišli da slušamo Motorhead i naš Ritam Nereda, koji je kao predgrupa momentalno ušao u istoriju. Pun kombi, ludi ljudi, bio je tu i pokojni novosadski fotograf Miljan Čubranović. Mnogo fali. Ono što banda nije morala da radi, a ja jesam, je da, jebiga, radi. Pres konferencija bila je zakazana u po’ bela dana, piše lepo „British Council“, Terazije, Beograd, mislim se, od svih bendova na svetu, Motorhead je poslednji kojeg bi tamo zamislio da drži pres. To je prostor za Coldplay ili Stinga, a ne tri pocepana dripca, vrlo moguće uveliko pijana.
Stiže kombi sa bendom, staju ispred, skuplja se gomila novinara i fotografa, a na pločnik, kao u western filmu B produkcije, kročila je bela čizma „kaubojka“, ukrašena cirkonima i pretpostavljam telesnim fluidima. NJ.K.V. Lemi zastao je na beogradskom pločniku, malo prozverao okolo, povukao dim cigarete i krenuo ka ulazu. Šešir nije skidao, u svečanoj nejebici za protokole i bonton. Zapravo, ti skidaš šešir kada ga sretneš.
Nije čovek prošao pet koraka, kad eto njega, službenika BC, temeljno kastriranog od svake pojavne posebnosti i harizme. Prilazi Lemiju i ljubazno ga obaveštava da se u prostorijama BC ne puši, te da on ugasi cigaretu i nastavi ka Sali za konferencije.
Ono što sledi Pinki će pamtiti ceo život.
Lemi ga je prvo zbunjeno pogledao, razmislio polovinu sekunde, povukao dim i ne zastajući okrenuo se oko pete čizme krenuvši nazad u kombi. Mogla je tu biti pokojna kraljica Elizabeta II i „Jack Daniels“ destilerija, hodajuću legendu takve stvari nimalo ne zanimaju i veličanstveno je otpozdravio celu stvar: i press, i novinare, i fotkanje, i BC, rečima Erika Kartmena, „screw you guys, I’m goind home“. Seo je u kombi i nastavio da puši, na zaprepašćenje vozača koji jadan ne zna šta mu je sada činiti.
Brže-bolje, organizatori su se dosetili da u hotelu „Metropol“, gde je bend odseo, može da se puši u lobiju kod recepcije, te je navrat-nanos pres konferencija pomerena tamo. A mi novinari?! Ko nas jebe, hvataj taksi, trči, zovi Spajdermena, ali na press moraš stići.
Upadamo na press i sve je već namešteno. Zapravo, ništa nije imalo da se namešta, osim posude sa ledom za šampanjac za velikim separeom. Naravno da nije pio šampanjac, ne budite blesavi, unutra su bile natrpane limenke „cole“ i dve flaše „Džeka“. Normalno…
I sad prvo idu ona dosadna pitanja, kako, šta, gde, bendu je očigledno dosadno. Kad, pita ga jedan kolega zašto je prekinuo saradnju sa dugogodišnjim drugarom i producentom, da nije novac, da nije kreativno neslaganje, da nije žena…?
„He’s a fucking arshole, that’s why!“
E zato život nije fer. Zašto takvi ljudi moraju da umru?
Tu se našao i jedan kolega zabrinut za njegovo zdravlje, veli, „kako ide gospodine Kilmister, čuli smo zabrinjavajuće vesti u vezi sa vašim zdravstvenim stanjem?“
Ovaj ga pogleda ispod oka, kao one likove što ti na ulici traže 30 dinara za voznu kartu do Vrbasa, kao fali im, iako znaš da mu treba za lozu. Čuj, „znaš“, osećaš.
„This is alchohol I’m drinking, you know?!“, reče mu čovek subotičkim upitno-potvrdnim ackentom, doduše na engleskom jeziku.
Jebena legenda!
Da ne davim, koncert na Tašmajdanu je bio dobar. Ne da se usereš, ali šta smo tražili to smo i dobili. Pet kopalja iznad EXIT-a, ali da ne grešimo dušu, u tim godimama razlika od 13 leta je golema.
Ipak, bilo ja malo tesno u trenutku kada su flaše počele da lete na binu, količina imbecila u Srbiji i tada je bila na zavidnom nivou. Ono što moroni ne znaju i ne razumeju je podatak da je Lemi u Ljubljani, pre raspada jugoslavije, bio pogođen razbijenom flašom i zapatio je gadnu posekotinu, zbog čega je posebno naelektrisan kada svira u ovom šupku kosmosa.
Zapretio je i bend se udaljio sa bine. Bukvalno je 5.000 ljudi počelo pogledima da traži lobotomite koji su bacali predmete na binu, a što su ovi osetili, pa su obudzali pavijanske impulse ne zbog benda i obezbeđenja, već realne opasnosti da ih fanovi Motorheda okače za muda na jarbole.
Osim čarobnih uspomena, sa tog sam koncerta doneo i pres-akreditaciju koju je potpisao bog lično. Pogledao me, odmerio, odsečno kazao „Here, mate“ i dao mi je nazad.
Dovoljno za ovaj život. Samo koncerata nikada dovoljno.
Život nije uvek fer, čak i kada te milostivo pogleda na tren.
About the Author
