Mađioničar u filmu Razbijena magija (Foto: Platon Ogarev)
Razgovor sa autorima „Razbijene magije“
Koliko puta smo pomislili da magija u vezi nikada neće nestati? Međutim, kao i u životu, magični štapić može da se pokvari, a na nama je da se potrudimo da ga ili popravimo, ili da pronađemo novi. Možda čak angažujemo mađioničara koji će magiju vratiti, a ponekad je potrebno štapić odložiti i pomiriti se s tim da je dotrajao ili da je za neku drugu osobu, odnosno da prihvatimo da je razbijena magija.
U filmu Razbijena magija (Rozczarowani), dvoje ljudi se nalazi u ovakvoj krizi. Protagonista Šćepan odlučuje da angažuje mađioničara kako bi rešio ovaj problem. O ovoj priči razgovarala sam sa autorima Marcjanom Lelek i Platonom Ogarevim. Film je na novosadskom festivalu Razmena osvojio nagradu za najbolji film.
Trejler za film možete pogledati ovde:
Marcjana Lelek je poljska glumica i asistentkinja reditelja, poznata po filmovima „Ja sam ovde“ , „Kiša je padala sutra uveče“ i „Moje milosrđe“. Platon Ogarev je diplomirao za kameru na filmskoj školi u Lođu u Poljskoj (Łódź Film School). On je direktor fotografije, snimatelj i reditelj. Neki od njegovih filmova su „Plešuči oblak“, „Zdravo Kiciu“, „Laura“ i drugi.
Raskid u fokusu
Kakvi su bili utisci nakon osvojene nagrade za najbolji film na Razmeni?
P: Čudno mi je to što neki ljudi u Srbiji gledaju film, ali na dobar način. Takođe, mislim da je Srbija zemlja sa kojom se nekako povezujem jer mi majka živi u Beogradu. Volim da dolazim tamo. Jednom davno sam bio u Novom Sadu. Tako da, naravno da je lepo i dobiti nagradu.
Kako ste došli na ideju za film Razbijena magija?
P: To je bila priča koju sam pročitao na Fejsbuk profilu mog prijatelja. Desila mu se, ali je naravno bila kraća. Cela ova priča sa mađioničarem dogodila se u stvarnom životu.
M: Bila je to istinita priča o Platonovom prijatelju. Njegova devojka je rekla da više nema magije u njihovoj vezi, a on je pozvao mađioničara na večeru povodom njihove godišnjice.
P: Tada je trebalo da snimim diplomski film koji je trebalo da bude odličan. Imao sam drugačiju ideju, ali je zvučalo zaista komplikovano jer sam morao da požurim sa snimanjem. I tako sam se vratio na ovu ideju.
M: Platon mi je došao sa idejom i počeli smo sami da postavljamo pitanja poput: Koliko dugo mogu biti zajedno? Zašto su još uvek zajedno ako je magija već nestala? Zašto bi pozvao mađioničara – iz šale ili je ozbiljan? Tako smo stvorili svoje likove i priču.
P: Sa ovom pričom na umu, pomislio sam da je dobra mogućnost da snimim nešto o raskidu, ali o raskidu koji je potreban obema stranama. Dakle, imajući u vidu ovu priču mog prijatelja, morao sam da je napravim tako da ima ekspoziciju i kraj. A takođe i da je učinim uzbudljivijom jer sam studirao kinematografiju, pa su mi bile potrebne neke zanimljive lokacije, a ne da snimam u jednom stanu. Onda sam pozvao Marcjanu da ga snimimo zajedno, i počeli smo da pišemo i razvijamo priču.
Mađioničar umesto džez ansambla
Na koje prepreke ste nailazili tokom snimanja filma i šta je bilo možda najteže?
P: Otprilike sve je bilo teško, jer sa malim budžetom ne možeš mnogo.
Na primer, u prvoj sceni bubnjar svira bubnjeve. I to je trebalo da bude veći ansambl. Dakle, četiri ili pet muzičara koji sviraju savremeni džez. Ali nisu se pojavili na dan snimanja. Tako da smo ostavili samo bubnjeve. Ipak, nekako je uspelo. Ali i sve ostalo. Posle Nove godine, možda 3. januara. Najveći period snimanja bio je posle Nove godine, a sve je bilo zatvoreno. Dugo smo tražili restoran, a onda smo želeli da završimo film. Zato što su restorani skupi, a taj prostor nam je trebao. Naš producent, Olivije, je odlično uradio posao pronalaženja onog koji nam je bio potreban i zaslužan je za to što smo uspeli.
Međutim, posle toga smo morali da završimo film leti, u drugo godišnje doba. Tako da smo morali ponovo da okupimo sve. Na kraju je to bilo oko sedam dana snimanja. Bilo je dana kada sam snimao dokumentarac bez glumaca, skroz sam. I završio sam ga godinu i po dana nakon što smo počeli. Tako da, bila je to duga, duga priča. To je bila neka vrsta ne baš zdravog perfekcionizma, jer je to bio moj diplomski film i želeo sam da bude što bolji. Tako da sam srećan što smo ga u nekom trenutku završili.
M: Za mene je sve bilo potpuno drugačije, jer sam sve svoje prethodne filmove stvarala sama od početka do kraja. Ovde, pošto je to bio Platonov diplomski film, došao je sa idejom, koja mi se jako dopala, i morali smo zajedno da napišemo scenario i režiramo ga. To je takođe bio najteži, ali veoma zanimljiv deo, koji me je mnogo čemu naučio. Dolazio bi kod mene sa idejama, a ja sam pisala scenario, dodajući svoje delove. Navikla sam da to radim sama ili sa scenaristom, tako da u osnovi obično ja dajem ideje, a neko piše.
Koji su ti omiljeni momenti u Razbijenoj magiji?
M: Svideli su mi se delovi sa mađioničarskim trikovima – pronašli smo sjajne momke koji su izvodili svoje nastupe. Prvi mađioničar je profesionalac, snimili smo njegov nastup uživo, sa decom u publici, u dokumentarnom stilu. Drugi umetnik je glumac, ali je radio u Londonu u prodavnici mađioničarskih predmeta. Tako da je znao neke osnove i znao je šta da uradi da bi ovaj nastup bio veoma neprijatan. Takođe mi se jako dopala priča o paru – poslednji trenuci pre raskida. Moja omiljena je scena kada sede na sofi, a on joj šije pantalone.
Koliko je škola pomogla oko opreme za snimanje filma?
P: Imali smo budžet od škole i opremu. Moji profesori su mi mnogo pomogli sa scenarijem. Dakle. Da, naravno, bez škole ne bih uspeo.
Festivali i počeci
Razbijena magija je učestvovala na više festivala. Koliko je važno da kratki filmovi idu na festivale? Koje biste možda istakli?
P: Zato što u ovoj produkciji niste uvek sigurni da je vaš film vidljiv i ne znate zašto ga snimate dok ne dođe na festival.
Sve nagrade su bile zaista lepe i iznenađujuće. Posebno jedna u Kini me je dosta iznenadila, jer mislim da je bio baš značajan festival. Nisam mogao da odem, ali Olivija, naša producentkinja, došla je i videla da festival izgleda kao da se održavaju Olimpijske igre ili tako nešto. U Kini je bilo baš gala. To je bila moja prva nagrada kao snimatelja, što je takođe bio važan korak za mene.
Kakav je osećaj bio kada si dobio svoju prvu nagradu?
P: Ne sećam se. Bio sam na poslu, pa sam bio pod stresom zbog posla i kada sam saznao bilo je lepo ali sam se vratio obavezama. Posle nekog vremena shvatiš da je to bilo nešto.
Kako si došao na ideju da se baviš kinematografijom?
P: Ja sam iz umetničke porodice. Moja majka Lisan Belres je nekada bila glumica. Moj otac je pozorišni reditelj, moja sestra i svi ljudi iz moje porodice su povezani sa pozorištem. Ali nisam osećao da je pozorište pravo mesto za mene. Tako da sam u nekom trenutku shvatio da to može biti opcija jer sam voleo film od detinjstva. U nekom trenutku, otac mi je dao ideju da to bude moj posao.
Koji tvoj kratki film ti je omiljeni?
P: Ne znam. Lakše je navesti šta mi se nije sviđalo. Na primer, moj film iz prve godine jeste bio favorit. Tehnički gledano, nije bio savršen, ali kada ga sada gledam, kao da osećam da je imao to nešto. Jer tokom studija počnete da gledate vaše kolege, šta oni rade i vaš stil počinje pomalo da nestaje. I kada sam pogledao svoj prvi film bio je nešto lično moje.
Film od Poljske do Srbije
Pomenuo si posetu Novom Sadu. Kakve uspomene i iskustva nosiš iz Srbije?
P: Kada sam pričao o mojoj vezi sa Srbijom, zaboravio sam da pomenem svoje učešće u kampu dokumentarnih filmova Interakcija, snimanje u Čačku i Ovčar Banji i posetu šarmantnom Užicu tokom festivala kasnije. Imam lepe uspomene na to vreme. Takođe, Srbija je bila prva zemlja u koju sam putovao u inostranstvo tokom detinjstva.
Koliko Poljska ulaže u kratke filmove i kulturu?
P: Da, mnoge moje kolege bi rekle – Ne, nije dovoljno. Ali, u poređenju sa drugim zemljama, mislim da mnogo rade. Imamo mnogo dobrih projekata. Neki su za snimanje dokumentarnih filmova, za naše debitantske filmove, drugi umetničke grantove. Dakle, da, mislim da je moguće postati filmski stvaralac ovde.
Koje su mogućnosti kada završite školu?
P: Prilično je naporno, posebno sada kada se sve menja. Dakle, mislim da je završetak škole bio stresniji od početka. Zato što si sada slobodan i moraš da počneš ispočetka. Dakle, sama škola ti ne daje nešto, ne otvara ti ta vrata koja sam zamišljao na početku. Ali već si iskusniji i znaš neke ljude i to pomaže.
Koji savet bi dao mladim filmskim stvaraocima?
P: Ne mislim da sam odgovarajuća osoba za udeljivanje saveta, ali dobro. Razmisli dvaput, triput pre nego što to uradiš. Ako osećaš da je to tvoje, onda samo napred. Možda će se nešto desiti.
Možda. A ako ne?
P: Nema garancije.
O autoru
