Photo by Sven Mandel
ŽIVOT NIJE FER (1)
Da se odmah razumemo, Sisters of Mercy je moj izuzetno voljen bend, jedan od gomile. Slušam ih duže od 30 godina, znam tekstove, podosta materijala umem i da odsviram što, složićemo se, i nije neko dostignuće, ali čini važan duševni talog u biću poklonika muzike. Kada sam čuo da će, te davne 2006. nastupiti na beogradskom Tašmajdanu, bio sam srećan kao malo dete u fabrici Vilija Vonke.
Da se još bolje razumemo, Fil Kolins nije moj izuzetno voljen umetnik. Cenim njegov rad i mislim da je svetu više dao kao član grupe Genesis nego kao solista, a što je naravno podložno debatovanju. Odgovorno tvrdim da ljudi dan-danas ne razumeju koliko je zapravo dobar bubnjar i što je posebno osvežavajuće, u pitanju je čovek čije glumačko umeće uopšte ne kaska za pevačkim, sviračkim i kreativnim en ženeral. Pogledajte „Bastera“, ukoliko već niste, i biće vam jasno zašto tako mislim.
Bez njihovog poređenja kao muzičara i performera, Kolins je doslovno Marlon Brando u poređenju sa Stingom, koji je užasan glumac, pa čak i Dejvidom Bouvijem, koji ume pristojno da glumi.
Da će stvari poči naopako na Tašmajdanu znao sam u trenutku kada sam uočio da sam jedini, bukvalno jedini, bio odeven u belo. Bio je vruć jun, išao sam iz Novog Sada vozom „pilićarem“ i razmišljao prevashodno o tome kako da se što manje oznojim i bude mi pretoplo, a ne kako ću se vizuelno uklopiti na samom koncertu. Ta bela, tanka pamučna maja dugih rukava, ukradena iz vojske naravno, bila je savršen odabir za svaku priliku, osim nastupa „Sistersa“, budući da je ceo Tašmajdan bio crn kao duša, a ja štrčao u masi poput ludaka, totalno nesvesnog darkerskog hadžiluka na kom sam se svojom voljom zatekao.
I to, ni manje ni više, nego kao reporter novosadskog lista „Dnevnik“.
S druge strane, da će stvari u beogradskoj „Areni“ biti više nego dobre te 2005, zaključio sam pre nego što je koncert Fila Kolinsa uopšte počeo. Paćenik kakav jesam, pre svakog nastupa uvek posetim miks-pult i pogledam čime barataju inženjeri zvuka, producenti i cela ekipa benda zadužena za ton, pod uslovom da je pristup pultu uopšte moguć.
U „Areni“ je to sasvim lako, svi smo na parteru, a Kolinsova oprema, pre svega kompjuteri i pripadajući „rekovi“, bili su tehnologija koju sam tada prvi put video u životu. Ne, to nisu „Mekovi“, normalni laptopovi koje kupiš u „Gigatornu“, to je bilo neko meni potpuno nepoznato čudo od prenosnih računara, praćeno misketom koja, doduše, izdaleka izgleda kao i svaka druga, ali bliži pogled otkriva „nešto“ što košta više nego moj stan.
Nisam tonac i audio inženjer te ne znam tačno šta sam video, ali sam znao da je stelarno u odnosu na sve što sam do tada sretao na svirkama, pa čak i onim velkim. Kolinsova ekipa je brojna, prezauzeta i nabrijana do maksimuma – podsećali su na tim Pitera Gabriela sa Secret World turneje. Pomislih da to nije bez veze, jer obojica su bili u pomenutom bendu Genesis davnih dana i vazda su važili za muzičare čiji nastupi ne ostavljaju ništa slučaju, pogotovo u domenu produkcije zvuka i ukupnog performansa.
Nastup grupe Sisters of Mercy trajao je oko sat vremena, prekratko za bend takvog kalibra i baze fanova, međutim mene je od prvog takta mučila samo jedna stvar: aman, ljudi, gde vam je bubnjar?!
To naravno ne znači da dobra pesma ne može da se napravi bez živog bubnja. Dođavola, Prins je koristeći ritam mašine snimio neke od najboljih pesama u istoriji rok muzike. Duplo dođavola, Prins je snimio najjaču fank pesmu epohe, numeru „Kiss“, bez bas gitare, kada je procenio da pesma sa snimljenom bas deonicom pruža manje „gruva“ nego bez njega, ali to nam samo govori koliki je taj čovek bio majstor i mega umetnik.
„Sistersi“, nažalost, nisu pored sebe imali prvog menadžera Merilina Mensona, koji je pobenavelom ali talentovanom muzičaru rekao da će mu ta i takva muzika propasti ako nema čoveka od krvi i mesa, koji diše, znoji se i tučom bubnjeva diže celo iskustvo na viši nivo. Menson je sve samo ne glup čovek (Merilin, ne Čarls, on jeste moron, prim.aut), poslušao je čoveka i ostalo je istorija.
Sisters of Mercy bez bunbjara zvuče i deluju kastrirano, ne umem pronaći bolju reč. Sve je to načelno okej, ali od modžoa i erosa nema ni traga. Supa iz kese, a ne ona babina pileća, nedeljna, sa knedlama od džigerice i prezle.
Kolinsova scena, pak, delovala je sasvim skromno, na prvi pogled. Vrlo svedeno i nenametljivo, jedina stvar koja je upadala u oči bili su praktikabli kakve obično koriste horovi, a što je fensi reč za binsko stajalište za pevače u više nivoa. Već tada, pre 20 godina, LED rasveta je postala mejnstrim i Kolins se opredelio za digitalnu „zavesu“ iza scene, projektujući boje i efekete u skladu sa dinamikom muzike koje izvodi.
Ništa Pink Floyd, ništa „spektakluk“, bez cirkusa, vatrometa i blinge-blinge efekata, kojima danas izvođači nadopunjuju isprazan repertoar i mlak sonični spektar.
Eldrič je već tada bio ćelav, iz daleka je, sa tamnim naočarima, ličio na Džoa Satrijanija iz te faze, i ta mi činjenica uopšte nije smetala. Da, mislim da bolje izgleda sa zift crnom, masnom kosom, ali koga boli briga – bitno je da zvuči najbolje moguće. I trudio se čovek, nije da nije, ali zvuk i celokupan ugođaj više su ličili na masovnu žurku posvećenu „Sistersima“, negoli živ nastup benda. Nema naboja, nema mračne energije, koliko god se svi mi trudili da ih oživimo, jer ne zaboravite, to je bio dobro posećen koncert, sa hiljadama ultravernih i emotivnih fanova.
Upravo su emocije publike učinile da ceo događaj ne bude debakl epskih razmera. I danas srećem ljude kojima je taj koncert bio drag i dobar, zbog emotivnog pražnjenja i čekiranja bucket list-e, ali kada ih spustim na objektivnu, realnu ravan, uvek se složimo da je koncert u konačnici bio truba, barem što se tiče zvuka i energije na relaciji bend – publika.
Setih se onog vica Vudija Alena, kada dve osobe odu u pakao i jedna se požali da je hrana užasna, praktično jedu govna, a druga joj odgovori: „Da, i porcije su tako male“.
Toga nije bilo nakon koncerta Fila Kolinsa, na novobeogradskim ulicama te noći 2005. Nakon pažljivo režirane predstave duge 120 minuta, u sekund, ljudi su napuštali „Arenu“ pokušavajući da shvate šta im se upravo dogodilo. Neki od nas bili su ozbiljno zabrinuti, u opravdanom strahu da im se takvo koncertno iskustvo više nikada neće dogoditi, a većina nas, opet, nismo fanovi tog čoveka i nemamo niti jedan njegov nosač zvuka kod kuće.
I dalje čekamo tako dobr koncert. Jeste Bili Idol odvalio na „Egzitu“ pre iha-haj, i nedavno je oduvao, međutim kvalitet zvuka koji smo te večeri čuli od Fiće bio je i ostao nedostižna lestvica za svakog ko je kročio u Srbiju.
„Vranjković ka kvadrat“, eto tako je bilo.
Znam da će nekome ovo zvučati kao prvoklasna jeres, ali na koncertu je najteže svirati i pevati tiho. Kada pogledaš u notni tekst, pa vidiš na početku takta ono čuveno „ppp“, iliti „piano pianissimo“, što na tečnom srpskom znači „jedva čujno“ (kako su me učili na horu) ili „veoma veoma tiho“ (kako nas uči Vikipedija). E, građanin Kolins i ekipa muzičara oko njega sa nepodnošljivom lakoćom može da svira „ppp“, a da svaki čovek u dvorani, čak i onaj na sedištu bogu iza tregera, jasno čuje taj gotovo nečujan zvuk.
Zatvoriš oči i pomisliš da je neko pustio sveže presovanu ploču, u akustičnoj sobi, na Mekintoš sistemu od 300.000 evra, pa je tek dodao prc reverba, kojeg inače prirodno stvori prostornost hale gde bend svira.
Pitao me posle urednik kako je bilo, ja mu kažem savršeno. On se tu skenja, zna da sam fanatik sklon traženju dlaka u jajima, ali nisam imao bolji odgovor. Na kraju smo se složili da je savršenost jedina mana koncerta, jer na njemu, u programskom i umetničkom smislu, nije bilo ničega spontanog i nenadanog, a samim tim i neponovljivog.
Nije to Nik Kejv, pa da pita 10.000 ljudi koju pesmu hoće da im svira. To je druga vrtsta majstorije.
Uglavnom, život često nije fer i nekada ti podari omiljeni bend u jezivom izdanju, a pokloni ti nešto najbolje na svetu, što inače nikada ne bi naručio.
Važi i za stvari mimo muzike. Tek tamo važi.
I.M.
About the Author
