U galerijskom prostoru Muzeja savremene umetnosti Vojvodine sinoć je svečano otvorena treća samostalna izložba mladog umetnika Micassa (Milana Baljića), događaj koji je privukao veliki broj posetilaca, ljubitelja umetnosti, pedagoga i predstavnika lokalne zajednice. Atmosfera je bila ispunjena toplinom, radoznalošću i dubokim poštovanjem prema jedinstvenom stvaralačkom izrazu ovog autentičnog autora. U ime organizatora, okupljenima se obratila likovna pedagoškinja i umetnica Marta Kiš Buterer, koja je govorila o značaju Micassovog stvaralaštva, njegovom unutrašnjem svetu i univerzalnom jeziku boja kroz koji komunicira sa publikom.
Njen govor prenosimo u celini:
Poštovana publiko,
Izuzetno mi je drago što mi je pripala čast da večeras otvorim treću samostalnu izložbu Micassa, Milana Baljića. Sada govorim iz ugla likovnog pedagoga koji je ceo životni vek posvetio edukaciji dece i iz ugla umetnice. Mi smo svi stvoreni za ovaj svet sa različitim zadacima, različitim mogućnostima i sposobnostima, kao jedinke. Stvoreni smo kao tela i duše. Naša tela imaju različite organe koji obavljaju različite funkcije, ali u međusobnoj saradnji omogućavaju postojanje čitavog organizma. Tako i mi kao jedinke, svojim sposobnostima i mogućnostima, treba da kreiramo jedno zdravo društvo i zajednicu.
Ali šta je sa onim jedinkama, osobama koje ne umeju da daju očekivani rezultat ili ne ispunjavaju društvenu normu? Da li znate da su te osobe poslate među nas ljude u obliku posebnih bića — anđela — anđela koji nas upućuju i ukazuju na vrednosti naših čula i vrednosti sticanja duhovnog bogatstva? Takav je dar od Boga — naš Micasso i ostale osobe sa prirodnim invaliditetom.
Zamislite da ne umete da govorite. Da vam iz usta ne izlazi ni glas! Ne znate da saopštite nikome ni šta mislite, ni šta osećate, a proživljavate svet oko sebe intenzivnije i možda svesnije nego ostali. Svet očekuje reč, najosnovniju ljudsku komunikaciju, ali vi ne umete da proizvedete ni zvuk krika, ni ijednu reč. Micasso ne ume da govori, ali od svoje desete godine komunicira sa svetom pomoću boja kroz koje slika. Slika je iskonski, prvobitni jezik. Iz praistorije nam i danas, kroz pećinske crteže, govori praistorijski čovek. Micasso ne koristi ni crtež — njegov jedini izraz komunikacije jesu boje i oblici.
Njegova majka, Jelena Marković, na najbolji način opisala je njegov način stvaranja:
— Na njegovo slikanje ne mogu da utičem. Ni na vreme kada će slikati, ni na temu, kolorit, dimenzije platna… Postoji samo jedan uslov: slika u apsolutnoj tišini. Ja moram da mirujem i sedim pored njega, ili on insistira da mi sedi u krilu. Nema gužve, nema telefona, nema ničega — ja, on, boje i platno. Tehniku menja, prelazi iz faze u fazu, nikada ne koristi čiste boje… Uvek odabere dve ili tri i nanosi ih direktno na platno. Ne postoji priprema, nema uzora, nema imitacije, ne prihvata sugestije… Ja ni ne insistiram na tome. On jednostavno govori slikama.
Na nama je večeras, i dok traje izložba, da uronimo u Micassov svet i duhovno se udubimo u jezik emocija jedne neshvaćene duše, jedinke našeg društva, naše zajednice — u svet jezika anđela! Da li smo dovoljno emotivno inteligentna bića da uspostavimo komunikaciju sa tako divnim Božijim kreacijama koje smo, u ime društva, nazvali autističnim osobama?
Milan je za ovu izložbu pripremio oko 50 svojih slika. On pored sebe ima brata blizanca, Dragora. On je njegov zaštitnik, ambasador i druga polovina. Dragor je zdrav dečak koji duboko saoseća i brine o svom bratu. I on ima svoja četiri dela na ovoj izložbi.
Njih dvojica zajedno nas pozivaju da budemo bolje osobe, bolji ljudi koji će se truditi da ovaj svet oblikujemo i menjamo prema sposobnostima i mogućnostima osoba koje su drugačije od očekivanih normi.
Izložba Micassa, upotpunjena sa nekoliko radova njegovog brata blizanca Dragora ostavila je snažan utisak na posetioce, podsetivši nas da umetnost nadilazi sve granice — govor, normu, očekivanje i oblik. Publika je imala priliku da doživi dela nastala iz čistog impulsa, intuicije i dubokog, unutrašnjeg osećanja, što je čini jednim od najautentičnijih umetničkih predstavljanja u skorije vreme.
Postavka će biti otvorena za posete narednih dana, a organizatori pozivaju sve zainteresovane da se upoznaju sa radovima koji pomeraju granice našeg razumevanja, grade mostove empatije i pozivaju na promišljanje o različitim oblicima komunikacije i postojanja. Ovo veče ostaviće trag u zajednici kao podsetnik da posebnost nije prepreka, već dar — i da umetnost, kada je oslobođena forme, govori jezikom koji svi razumemo.
About the Author
