(Foto: Boris Kovacev / Cropix)
Postoje glasovi koji se ne slušaju samo ušima, već celim bićem. Glasovi u kojima se prepoznaju sopstvene slabosti, porazi, bes, tuga i ona tvrdoglava potreba da se, uprkos svemu, nastavi dalje. Goran Bare bio je jedan od takvih glasova. Legendarni frontmen grupe Majke preminuo je 9. oktobra, u 62. godini života, ostavljajući iza sebe muziku koja je odavno prerasla okvire rok scene i postala deo kolektivnog sećanja nekoliko generacija.
Za one koji su ga slušali, ovo nije samo vest o odlasku velikog muzičara. Ovo je rastanak sa čovekom čije su pesme znale da izgovore ono što mnogi od nas nisu umeli da priznaju ni sebi.
Rođen 16. avgusta 1965. godine u Vinkovcima, Bare je još kao mladić krenuo putem koji će ga odvesti među najprepoznatljivije ličnosti regionalnog rokenrola. Sa grupom Majke izgradio je izraz koji nije tražio dozvolu, nije se prilagođavao očekivanjima i nije pokušavao da se dopadne svima. Njegova muzika bila je sirova, glas snažan i prepoznatljiv, a interpretacija često na granici između pevanja i ispovesti.
Pesme poput „Vrijeme je da se krene“, „Budi ponosan“, „Mene ne zanima“, „A ti još plačeš“, „Put ka sreći“ i „Teške boje“ postale su mnogo više od koncertnih favorita. U njima su se susretali bluz, garažni rok i ona vrsta iskrenosti koja ne može da se odglumi. Bare nije pevao kao neko ko posmatra život sa bezbedne udaljenosti. Pevao je kao neko ko je kroz njega hrabro prošao, skočivši se sa mnogim lomovima i protivrečnostima.
Upravo je u tome bila njegova posebnost. Nije pokušavao da sakrije pukotine. Nije nudio jednostavne odgovore niti je od sebe pravio nedodirljivu rok zvezdu. Bio je nesavršen, ekscentričan, nepredvidljiv i svoj, a njegova muzika nosila je težinu životnih boja.
Baretov život obeležile su i lične borbe, o kojima se godinama govorilo i koje su često pratile njegovu umetničku priču. Njegovu ljudsku ranjivost nije moguće odvojiti od muzike, ali ona ne bi smela da zaseni ono što je stvorio. Iza burne biografije ostaje opus umetnika koji je regionalnom rokenrolu dao jedan od najoriginalnijih pečata.
Vest o njegovoj smrti posebno boli i zbog događaja sa kraja septembra, kada mu je pozlilo tokom nastupa u Makarskoj, nakon čega je koncert prekinut, a grupa najavila pauzu. Tada se činilo da je pred njim vreme za odmor i oporavak. Danas su te nade zamenjene tugom. Prema pisanju regionalnih medija, vest o smrti potvrdili su njegovi saradnici i članovi Majki Mario Rašić i Alen Tibljaš.
Goran Bare nije bio umetnik koga je bilo moguće svesti na urednu biografiju, nekoliko velikih hitova ili jednu etiketu. Njegov značaj leži i u tome što je pokazao da rokenrol može biti prostor potpune ranjivosti, bez ulepšavanja i bez izvinjavanja zbog sopstvenih slabosti.
Njegove pesme nastaviće da žive u automobilima koji noću prolaze praznim ulicama, u zadimljenim sobama, na koncertima, u slušalicama onih koji pokušavaju da sastave sebe posle teškog dana. Živeće u glasovima publike koja će pevati zajedno s njim, čak i kada njega više ne bude na bini.
Goranov odlazak ne ostavlja tišinu, ostavlja pesme kojima tu tišinu možemo da ispunimo.
Goran Bare bio je jedan od autentičnih muzičkih heroja koji su odavno sebi obezbedili besmrtnost.
Počivaj u miru, Bare. Teške boje nikada neće izbledeti.
O autoru
