(Foto: Michel Stockman on Unsplash)
Imao je moj drugar galeriju „Logos” i prodavnicu bižuterije. Prodavnica je zanimljiva po tome što je kao živi eksperiment igrala ulogu lakmus papira za percepciju organizovane skitnje – kako je nazivao turizam. Inače, termin „turizam” se, kao takav, poslednji pojavio, zapatio i prvi pročuo. A ja sam ga proučavao kao fenomen nastao iz proaktivne konstelacije arhetipa Persone.
Ona se zove Persona, ili maska, fasada, mimikrija, ili ulaženje u tuđi lik, dva lica, duplo biće, šminka, gluma, glumatanje, šmira, spoljna predstava o sebi, ekstrovert, personifikacija… Maskenbali, karnevali i slične igrarije najveći i najmiliji su mu praznici. Zanimljiv je arhetip Persone. Svi ga imaju. Voli i vašare. I gozbe voli. Kod nekih je manje, kod nekih više prisutan i afirmisan. Nekima je fino i zdravo odgojen, kod nekih potiskivan. Ovi prvi su introvertni, tihi, povučeni i nemaju ozbiljne komplekse; ovi drugi su ekstrovertni, glasni, nestrpljivi i imaju ozbiljne komplekse.
Prolazili su dani i poneko godišnje doba koje bi se drznulo na taj čin, a mi nismo prepoznali tu zajedničku nit nomada, kasnije često nazivanih modernim lutalicama, ili roming–maherima. Njihova Persona je danas razularena, nakon što je potiskivana. Držala nas je nada da ćemo otkriti taj zajednički imenitelj, dobitni atribut kojim ćemo opisati i objasniti te zgubidane i raspikuće, kako smo ih od milja nazivali kada smo imali potrebu da nekome iskreno tepamo. Ako bismo otkrili atribut, onda bismo mogli da ih lakše definišemo, da razumemo njihovu pojavu kao sociološki fenomen, taman jalov. Mogli bismo da organizujemo kasting za nomade na kome bismo im dodeljivali kvalifikacioni sertifikat, bogato ukrašen poput najlepšeg suvenira koji se može videti na kioscima naše planine. Naravno, tu bi bila i specijalna nagrada za najprosečnijeg – time najboljeg – koji bi dobio znatan popust na sve kruzere koji se vrte oko Malajskog arhipelaga, dok beže od aktivnosti tektonskih ploča. Oni ipak više vole aranžman za dve osobe u romingu.
Ti roming–maheri sve umeju uhvatiti u fokuse svojih preskupih objektiva foto–aparata. Nekako su svi isti, deluju kao deo veće celine, jednom buljuk-jatu da pripadaju. Svi važni kao da su na svadbu pošli. A fotoaparati im izduženi kao puške sačmare kojima se jabuka skida; valjda je takav red kada se pođe na svadbu i provod. Sve podređuju svojim hedonističkim prima-nagonima, poniklim iz svesti, nažalost niti jedan iz podsvesti. Jer su platili. Veoma istrenirani u svojoj ulozi, varili su brže i više od drugih, lučili žuč i ostale unutarnje koktele, isto tako preko svake mere. Kao na svadbi, gde je svaka mera gozbom amputirana. Njihova tela su sve što se od njih može videti. Znaju im tela – iako roming-maheri ne znaju da su u nemiloj sezoni opšte jurnjave – da se nalaze usred nevremena izazvanog ubrzanjem vremena. Pod uticajem su neobičnih somatskih signala, koji dolaze odozgo, iz jednog dela glave. Unutarnje stanje im čine plitki đavolski virovi, a ne duboki anđeoski bunari. Imaju oni tu kolektivnu inteligenciju jata kome pripadaju, pruža im neviđeno, divljenja vredno i ničim izazvano samopouzdanje.
A kada uđu u naš omiljeni džez kafe, e… to je trebalo videti: Svaki glasnogovornik, maltene samoglasnik, vrli maher društvene dominacije, zalutali ekstrovert, bio je i te kako zapažen; štrčao ponosno, narušavajući naše običaje i mir koji nije bio na ceni. A nije, kao uostalom svaki kvalitet što nije mogao, dok je pod udarom sile kvantiteta trpeo. To se dešavalo najčešće gostima; tim nomadima sa lancima oko debelih vratova, svima želeći da pokažu da su opasni kad su odvezani.
O autoru
