(Foto: Denise Chan on Unsplash)
Marina i Afrodita – moje drugarice iz džez Kafea IF (kafe beše pod nebom), malo zatim obe iz džez Kafea ELSE (kafe beše pod zemljom, u Hadu), prva gošća, druga šankerica – i dalje razmišljaju o snu sa obesnim mačkama,
kao i o stomatologu koji ne raspoznaje boje. Jer i one imaju slične probleme, ali na javi. Za vreme jednog druženja čulo se ovako:
Marina:
„Ja ne razaznajem plavu i zelenu. Imam izvesnu blokadu u percepciji. Možda to i nije tako fatalno, možda nije uopšte, ali nekada mi zasmeta. Nikada nisam o tome razmišljala. Iskopina kaže da je plava boja neba, a mi u Hadu nemamo nebo, osim ovo naše LED obojeno u RGB+ tehnologiji u kojoj se pominju obe koje su od interesa za san (G-green – zelena, B-blue – plava). To može biti tako zato što nikada nisam dovoljno zagledana nagore, za razliku od nadole. Biće da me ta osobina prati još od predaka koji su živeli među Vizigotima, a nisu voleli Noble, te tako nisu gledali uvis, izbegavajući ih u svom vidokrugu i perspektivi. Te i ja tako poprimih taj
gen, koji se očito izmenio, mutirao, prilagodio i redukovao. Na šta se redukovao? Pa na dovoljan nivo percepcije boja; mislim, Hadu dovoljan nivo. I to se uklapa, meni je sve na svom mestu i u redu i sve je kako treba. A zelena? Hm… Pa – kako kaže san, pogotovo njegova metafizička analiza u arhivskoj građi starih Mahera – zelena je spoj neba i zemlje, zbir plave i žute. Ima, doduše, još boja koje reprezentuju zemlju, na
primer crvena, ali i crna koja nije boja, s tim što je među njima i žuta – jedina boja koja zemlju reprezentuje na pravi način. Naime, žuta je svetlost u tami, onaj tračak života i sunca. I nade. Prema tome, pošto ja ne vidim ni zelenu, to znači da pored plave ne vidim ni žutu. Međutim, ja žutu vidim, a što dalje znači da je u meni nada
kao zemlja jaka, možda je to jedino što sigurno imam, čime posedujem i mogu se pohvaliti. Dakle, ja ne vidim žutu samo u prisustvu plave i ne vidim je samo danju kada LED tehnologija, potpomognuta podrškom Ministarstva mraka, osvetli nebo. Tada oko mene postoje obe, i plava i žuta, obe koje ne vidim; mora biti da je žuta u senci plave, da je nada u senci neba, jer nebo dominira. Bilo je pokušaja da izdejstvujemo kod
Ministarstva da se promeni boja neba, da se uvedu nove vizuelne teme koje se mogu opciono birati i menjati, te da se svi ovi problemi tako reše. Jer, nisam ja jedina koja ima problem sa bojama i nebom. Ali nije bilo razumevanja, niti većine na jutarnjem glasanju; kao da su samo na marendu mislili. Elem, zato ja spavam dugo
danju, čak i do prvog sumraka. I nije čudo što sam noćna ptica, kako me poneki zovu i trude se da me uhakuju, ne bi li me vratili na fabrička podešavanja i učinili normalnom.”
(pauza za piće)
(nastavlja Marina)
„Dakle, ako u tom snu plava predstavlja stomatologa, a pošto je plava odraz neba, a nebo simbol uma, intelekta i znanja, pritom nema svetla – ja tada plavu ne vidim sve i da hoću. Ako ima žute, odnosno ako ima nade u Hadu, a ja spavam danju u podzemlju, onda, ne videći žutu nema ni zelene [plava+žuta=zelena]; zelene koja predstavlja one besne i obesne mačke, što ih snevač, drevni Coix, sanja. Dakle, nema ni stomatologa ni obesnih mačaka. Tako bi se dalo istumačiti da nema ni znanja ni pameti bez besa i obesti, ni uma ni intelekta bez instinkta i nagona divljine. Odnosno, nema ravnoteže ličnosti bez celine sačinjene od racija i fikcije.”
Afrodita:
„Ja sam u toj Coixovoj drevnoj zaostavštini pročitala da nije jasno zašto se lepo slažu, odnosno sparuju zelena i ljubičasta; ni njemu nije bilo jasno, a bio je jedini koji je na naučnoj osnovi objasnio sparivanje boja, ako se sećate; a sećate se ako ste pročitali kompletne iskopine, danas dostupne. Istina, to je bilo na drugom mestu, ne u analizi sna, ali svejedno, problem je postojao. Podsetiću vas na jednu njegovu rečenicu: I dok se čovek nakon svega ostao zapitati: Zašto se slažu zelena i ljubičasta, kada su obe boje Horizonta – prošlo je leto. Itd… Eto vidite! Meni je bilo milo da postoji još neko ko ne razume taj spoj. Mada, istina, mislim da Coix nije baš postavio to pitanje, to jest ne mislim da on nije razlikovao te boje, već nije mogao objasniti zašto se slažu; ili sparuju, kako je on govorio. Ipak je postojala neka mistika, nešto neobjašnjivo, jer napisati toliku studiju o sparivanju boja, a nemati odgovor na prosto pitanje, morate priznati, bilo je čudno i skretalo je pažnju, kao i podsticaj za
razvoj sedmog čula. Ja jesam prošla osnovni kurs Hada, a to su ekologija i život pod zemljom. I uklopila se. Ali meni oduvek nedostaju horizonti. Ovde u Hadu ih nema. U početku to nisam znala, kasnije sam otkrila. Možda ne bih otkrila da nisam pročitala Coixovu drevnu studiju o bojama horizonta, po kojoj je horizont linija spajanja ili linija razdvajanja neba i zemlje. Dakle, boje horizonta su spoj boja neba i zemlje: [plava+žuta=zelena], [plava+crvena=ljubičasta]. Marina reče, da vas podsetim, da je žuta boja zemlje. Drevni Coix to isto nekada reče i dodade za crvenu. Elem, vidite da su zelena i ljubičasta boje horizonta, i to obe, ravnopravne. Zato ih ja
vidim kao jednu, kao list i cvet žalfije, flore najzdravije. Jer nikada nisam videla horizont. Horizont sazdan od neba i zemlje ne razlikujem, taman to bila linija spajanja ili razdvajanja. Možete pomešati sve boje neba sa svakom bojom zemlje, ja to takođe neću razlikovati, sve su to produkti meni nevidljivog horizonta.”
(pauza za piće)
(nastavlja Afrodita)
„Elem, zelena je boja besnih i obesnih mačaka, dakle, ja ih ne bih videla, ne bih primetila. Zato, valjda, nisam stomatolog iz snevačevog sna, niti ću to ikada biti dok je još čâša i šanka – šalim se”, reče Afrodita, po običaju ne nasmešivši se, i nastavi: „Ljubičasta je simbol smrti, najlepše pristaje orhidejama i ružama, crnim i zlatnim, gvozdenim i hladnim, na sahranama i neodoljivo. Najlepši su enterijeri mauzoleja i grobnica, deluju kao kakvi ekstra moderni hoteli – ti hramovi ugo-hedonizma i ego–ugostiteljstva. Idealan su suicidni motiv jer su njegov ukras. U snu snevača, drevnog Coixa, jasno je da je njemu smrt zapisana. Samo što kada je san u pitanju ne misli se na fizičku smrt, već duhovnu. Birajte: simbolika ili metasimbolika. Naime, stomatolog je kažnjen zbog prekomerne upotrebe razuma, znanja i intelekta; vadio je zube mačkama da reši tekući problem, a napravio gorući. San mu šalje tu poruku i daje još jednu šansu, zar to nije svima jasno?!”, začudi se na kraju, u dahu, bacivši pogled po svima i njihovim kačketima, koliko da ih ne gleda u oči pošto je, kao, bila ljuta, mimo običaja ispustivši najlepši osmeh po celom Kafeu ELSE; osmeh koji se mogao uhvatiti i zamrznuti. I prebaci levu nogu u zelenoj nogavici preko desne u ljubičastoj.
O autoru
