(Foto: Vasilis Caravitis on Unsplash)
Tek, dimenzije te krote gde god da se pomeriš, kud god da kreneš; maltene, šta god da naumiš – uostalom, zato se dimenzijama zovu.
One uvek znaju sve o svemu, o čoveku, o tebi, mada ništa o sebi. Dimenzije su zidovi koji su zatočili tvoje senke, večito čuvaju tvoje projekcije. A posle te od istih tih senki, kada zatreba, prave kao od blata. Upirao sam se iz petnih žila da razrešim Gordijev čvor koji se u mom umu vezao za prazninu. Nisam uspevao, kao što nikada nisam uspeo ni pertle da razvežem bez makaza, a tek ću Gordijeve pertle koje pošteno ne umem ni smrsiti jer su brendirane, da, tako je, gordijevske.
A onda sam opazio da čvor ne treba ni da razvežem. Neka njega tamo, neka se bavi koječime, a ja menjam sferu za hemisferu, večeru za veru. Odoh u onu drugu dimenziju gde ne važe zakoni razuma i logike, ali koja i te kako postoji.
Eureka! (usklik zvuči kao nauka srednjeg veka)
Prostor je slomljen, ne važe zakoni matematike. Onda je sve moguće, jer vlada matematičko-geometrijska anarho-entropija. Haos kome sada valja biti organizovan! Aha, tu smo! Makar ko da ga organizuje? Rekoh li eureka ili jupi?! Po ko zna koji put, opet, dešava se da se rešenje pojavljuje kada čoveka zaokupi i ophrli
beznadežnost.
Meni odmah sinu misao! Anarhija! Kako se nisam ranije setio? – poljutih se sâm sa sobom, bejahnusmo ljuti nas dvojica. Pa, zar nije onaj dvodimenzioni „objekat” – onaj crv u ravni na dnu flaše neke meksičke rakije, koga
neko treba da popije, koji poznaje samo dve dimenzije, crv što mu je valjalo pobeći iz te ravni, ili tog dna u kome je zarobljen (x, y), pobeći u treću dimenziju (z) – e, zar nije morao posegnuti za anarhijom?! Jer, morao je zaboraviti na sva pravila i predrasude, gledati široko baš ili bar u pravcu nemogućeg, onostranog, iracionalnog, koje, kada se dosegne, više nije anarhija nego neki novi prostor, fini sklad i harmonija. Neki bi rekli „konstruktivna anarhija”. Svakako, to je pobeda, iz Gordijevog poraza iznikla!
O autoru
