(Foto: Panuson Norkaew on Unsplash)
Na toj, prelepoj, nižoj planini, imam nasleđenu vikendicu i dvorište ispred – prava oaza spokoja. Zove se „House Of Blues” (kuća bluza). Imao sam plan da na ulazu prikucam drvenu tablu sa tim nazivom, da se zna, ali nikada to nisam uradio.
A ko da zna? Ostalo je sve bilo sređeno. Maltene Maču Pikču u malom. Bio sam u onom graničnom stanju koje ne deli mozak na levu i desnu hemisferu, niti na sivu i belu masu, već deli svest na gornju i potonju, racionalnu i iracionalnu, simpatičku i parasimpatičku. Ja sam poželeo prvu podelu, u nameri da praznim levu, kako bi sve bilo u redu sa desnom.
U oazi spokoja, sa pogledom na fatamorganu, imam koš, bilijar i biblioteku; sve što mi treba za pražnjenje negativnih toksičnih supstanci.
Međutim ne može idila tek tako da se ostvari, jer tamo u „oazi spokoja” važe neki drugi, ruralni zakoni stada, krda i čopora, i ponekog buljuk–jata. Važe zakoni zamrznutog stanja učmalosti, zakoni večito istih efemernih kratkih priča, koje najduže traju. Zakoni učmalosti koji važe na nižim planinama – i to oni zatečeni baš na mojoj, i beloj, i nižoj – ako bih ih opisivao, možda bih to najbolje u slikama uradio, recimo ovako:
komšijskoj septičkoj jami nije prošao projekat u urbanizmu
nomadi sporadično nailaze i pričaju ispričane, preprane i izbledele priče, vazda odnekud poznate
sunce prži i izaziva fotosintezu u koži, umesto gde treba
odnekud dopire muzika od tri akorda i jednog kvintnog kruga na kraju svake strofe, kako bi znali gde joj je kraj strofe
neko me zove na kafu, jer zna da je ne pijem dva puta dnevno, a jutro je odmaklo pa i na horizontu
na putu ispred kuće je nova rupa, komšija iskopao, trebala mu zemlja za saksiju, kaže: „Odnela voda, a zemlja dobra”
rat decibela, dizel kosačica nadjačava moju muziku
čuju se posmrtni krici neke domaće životinje koja je preuzela odgovornost za nenajavljene goste
nomadske priče su preprane u devet voda
ali ta kosačica plaši krpelje koji idu duboko, što u šumu, što u kožu i energično izazivaju fotosintezu
curi mi slavina još od zimus, nameštena tako da ne zaledi, a već uveliko je leto
svi znaju za osoje i prisoje, a navigaciju niko ne koristi jer veruju u godove, trolove i ostale šumske bogove i logove
niko ništa ne radi jer je Sveti letnji Jovan, crveno slovo
ni slavinu neće da mi zamene prolaznici, koji nisu toliko slučajni, jer znaju da kafu ne pijem dva puta dnevno
krpelji, nenaviknuti, boje se fotosinteze u koži
nije da neće da mi zamene slavinu, nego nemaju vremena, jer su pošli dole do grada zubaru, ordinacija Klavijatura, ili Zebra, tako nekako; kao i da zamene ličnu kartu jer je Sveti letnji Jovan – opet ono isto, crveno slovo. Ako ih pitate da li bi živeli u gradu, kažu: ni za šta na svetu! Ne podnose pijedestal bilo koje vrste, a i asfalt im smrducka, prosto da se čovek navuče. Ono „pijedestal” nisu oni rekli. A ne znaju ni da asfalt može da zamiriše.
Prolete mi jedna ishitrena misao:
– Ma idite vi u vašu Pikču Maču, a ja odoh na moju veliku, još višu i lepšu, planinu.
I tako odoh pravo u naš omiljeni džez kafe.
A i njima prolete jedna, ali neishitrena i sveprisutna, misao:
– Ma idi i ti u tvoj omiljeni kafe na višoj planini, u kome slušate onu stranu, dekadentnu i cerebralno neizdrživu muziku, ako se uopšte muzikom sme nazvati.
– I srećan ti Dan žalosti!
O autoru
