(Foto: Luis Villasmil on Unsplash)
Danas nema moje kolumne, danas će urednik napisati reč dve o meni. Jer, danas mi je rođendan.
(Piše: Đura Ćurčić)
Danas je tačno dve godine od pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu. Taj 1. Novembar 2024. će zauvek ostati živ u mojoj glavi. Sećam se svakog minuta i svih slika koje su do mene stizale sa TV ekrana, kao i jezive zvuke sirena ambulantnih vozila koje su do večernjih sati neprekidno zavijale ulicama. Sećam se i da sam tog dana, kao i u danima posle, samo išao po stanu i grlio svoju decu. Pokušavao sam da razgovaram sa njima i da ih nekako umirim, ali sam bio potpuno nemoćan da ih zaštitim od tog užasa.
U gradu je proglašena trodnevna žalost, a četvrtog dana je organizovan skup na raskrsnici kod stanice. Skupilo se više hiljada ljudi, i svi smo se gledali u oči, pokušavajući da jedni drugima pokažemo kako se razumemo, pri tom potpuno odbijajući da priznamo da ni sami sebe ne razumemo. A kako bi smo i mogli, kada je šok još uvek bio prisutan. Prve emocije su bile mešavina tuge i besa, jer smo bili svesni da su nevini životi izgubljeni zbog nečije pohlepe.
Onda kreću svakodnevna odavanja pomena nastradalima širom Srbije, a uskoro kreću i blokade fakulteta. Uključujem se u akciju pripremanja hrane za studente na blokadama, a potom i u organizovanje zborova građana. U sve ovo dajem 100% sebe, jer, shvatiću tek mnogo kasnije, nisam bio u stanju da se nosim sa traumom koju sam preživeo tog 1. novembra pre dve godine.
Kada je ta borba dovela do izborne pobede, svi oko mene su se radovali. Izašao sam na terasu i slušao ljude kako slave. Pokušao sam da se radujem i ja, ali me je odjednom pritisla bol koju nisam do tad osećao. Stajao sam na terasi i glasno jaukao. Osećao sam na grudima ogroman teret koga nisam mogao da se oslobodim. Osećao sam fizičku bol koje nisam mogao da se rešim.
Trebalo je da prođe još nekoliko dana da bih konačno sebi mogao da priznam da sam skoro dve godine izbegavao da se suočim sa traumatičnim iskustvom. Čitave dve godine šetnji, blokada, šesnaestominutnih ćutanja, protesta, pa čak i jedno hapšenje, nisu pomogli da se oslobodim tog tupog osećaja koji trauma ostavlja za sobom.
Zašto baš danas pišem sve ovo?
Danas je rođendan Sanji Marković, našoj kolumnistkinji. Sanja već pola godine na našem portalu objavljuje svoju kolumnu u kojoj se nalaze lične beleške o tome kako se ona bori sa traumatičnim iskustvom iz svoje prošlosti. Naravno, njeni tekstovi su i mnogo više od toga – pravi literarni dragulji prepuni emocija i introspekcije, ali ono što ih sve karakteriše je to dugo putovanje ka upoznavanju sebe i prepoznavanju sebe u svakodnevnim situacijama.
Trauma je kao ožiljak. Ni jedan ožiljak nije lep, ali je tu da nas podseća kakve smo velike rane morali da zacelimo da bi od njih ostao tek jedva primetan trag.
Zato, nazdravimo danas za sve životne pobede!
Sanja, srećan ti rođendan!
Tvoj Domus radio
Prvi novembar je datum velikih oslobođenja, istorijskih prekretnica i događaja koji su obeležili ne samo svet već i našu državu.
- 1800. — Džon Adams je postao prvi predsednik SAD koji se uselio u tadašnju Predsedničku rezidenciju, danas poznatu kao Bela kuća.
- 1886. — Izglasavanjem Osnovnog zakona osnovana je Kraljevska srpska akademija, preteča današnje SANU.
- 1918. — Srpska vojska pod komandom generala Petra Bojovića oslobodila je Beograd u Prvom svetskom ratu.
- 1944. — Sremska Mitrovica je oslobođena od fašizma u Drugom svetskom ratu.
- 1946. — Odigrana je prva utakmica u istoriji NBA lige između Njujork Niksa i Toronto Haskija.
- 1993. — Stupanjem na snagu Ugovora iz Mastrihta zvanično je nastala Evropska unija.
- 1994. — Ustanovljen je Svetski dan vegana.
- 2024. — Tragedija na Železničkoj stanici u Novom Sadu.
O autoru
Trebalo mi je i malo tišine danas, jer ova kolumna prodire do nervnih završetaka. Meni je bila čast da si danas ti bio ja. Nadam se da su i drugi ove tvoje emocije doživeli ako ne isto, onda bar slično kao ja.
Do kraja.