(Foto: Sydney Latham on Unsplash)
Razočaranje.
Svi smo ga doživeli bezbroj puta. Ali jesmo li svaki put zaista imali razlog za to? Ili su nas ponekad više povredila sopstvena očekivanja nego tuđi postupci?
Ne razočaraju nas ljudi. Ponekad nas razočara slika koju smo sami stvorili o tome kako bi trebalo da se ponašaju — kada očekujemo da vole ono što mi volimo i da pažnju pokazuju na isti način na koji je i sami pružamo.
Ali koliko su ta očekivanja realna?
Svi smo različiti. Ne postoje dve osobe koje svet vide, osećaju i doživljavaju na potpuno isti način. Zašto onda toliko često želimo da drugi budu sličniji nama nego što zaista jesu? Različita interesovanja, navike ili pogledi na svet nisu prepreka dobrom odnosu. Naprotiv, upravo su ono što ga čini bogatijim.
Možda nas želja da budemo prihvaćeni i voljeni navede da zaboravimo na realnost, pa od drugih počnemo da tražimo ono što oni možda nikada nisu ni mogli da nam pruže.
Druga osoba često biva merena našim aršinima. Verujemo da će postupiti onako kako bismo mi postupili, da će primetiti ono što bismo mi primetili i dati značaj onome čemu ga i sami pridajemo. A upravo tu nastaje najširi prostor za pad.
Ljudi ne doživljavaju svet na isti način i ne govore istim jezikom emocija — dok neko pažnju izražava rečima i otvorenim izjavama, neko drugi je pokazuje ćutljivom brigom, delima ili jednostavnim prisustvom.
U svojim mislima često napišemo scenario kako neko treba da reaguje, šta treba da kaže i na koji način treba da nam priđe. Kada se taj scenario ne ostvari, ostajemo povređeni, ne videći da smo sami postavili uslov koji druga osoba nikada nije obećala da će ispuniti.
I ne samo to. Vođeni sopstvenom slikom o tome kako bi nešto trebalo da izgleda, možemo nesvesno povrediti nekoga ko nam je važan — ne iz loše namere, već zato što smo njegove postupke posmatrali kroz sopstvene kriterijume, a ne kroz njegovu stvarnost.
Naravno, to ne znači da treba da opravdavamo svaki tuđi postupak ili prihvatimo ono što nas boli. Postoje situacije u kojima je razočaranje i te kako opravdano, jer su nečije reči ili dela prešla granicu prihvatljivog.
Ali pre nego što donesemo konačan sud, važno je da pogledamo i u sopstvena očekivanja. Da se zapitamo jesmo li u drugoj osobi videli nju kakva zaista jeste ili samo sopstveni odraz.
Jer prihvatiti da se razlikujemo ne znači voleti manje ili odustati od odnosa. To znači razumeti da niko nije dužan da bude naša kopija.
Ljudi ne razmišljaju, ne osećaju i ne vole na isti način. I to nije ni mana ni vrlina. To je jednostavno ljudska priroda.
O autoru
