Glas bunta sa Petrovaradinske tvrđave odjeknuo je svetom dva puta. Prvi put odjeknuo je pre četvrt veka, a drugi i poslednji – prošle godine. Glas koji želi da pronađe izlaz (Exit) iz kaveza i povrati slobodu koja mu pripada, odjekivao je 25 godina. Egzit je kroz najapstraktniju umetnost, muziku, pogodio srž društvenog momenta. Samo jedna sitnica – ovog puta zbog toga se gasi.
Priču o tome, reditelj Ivan Đurović preneo je na filmsko platno u okviru Bleklist (Blacklist) festivala. Kako navodi, film je njegov doprinos društvenoj borbi.
„Znate kako, ja nisam mogao da vozim bicikl do Strazbura. Čak sam se prijavio da budem kontrolor, ali sam na kraju odustao jer nisam čovek od formulara. Ali ovo je ono što ja mogu – da ispričam neku priču, da napravim jedan film o Egzitu, o studentskim protestima“, navodi reditelj.
Kako bi ispričao priču o kraju festivala, morao je početi od početka tj. 25 godina ranije. Razvoj filma obuhvatao je intervjue sa učesnicima prvog i poslednjeg Egzita i duge sate snimanja. Ceo proces od ideje do realizacije trajao je od poslednjeg Egzita do pre sedam-osam sati, kada je film eksportovan i urađen za projekciju u ponedeljak, 19. oktobra u Novom Sadu.
„Počeli smo da snimamo nekoliko dana pred taj poslednji Egzit, u julu 2025. godine. Ja sam otprilike imao neki sinopsis kako bi ta struktura trebalo da izgleda i znao sam da će biti potrebno dosta snimanja, jer da bismo ispričali priču o poslednjem Egzitu, moramo da ispričamo priču i o prvom. Jer je to, kao što bi rekao Sergej Trifunović, neki pun krug, i to što je oterano od te iste vlasti znači da nije skrenuo s puta. Оnda smo mi nakon tog poslednjeg Egzita jedno dva-tri meseca vodili intervjue sa drugim sagovornicima, kao što je Anica Dobra, Sergej Trifunović, koji su nam bili korisni zato što su bili učesnici u tim počecima. Onda smo i sa studentima razgovarali jer su oni učestvovali u ovom poslednjem Egzitu“, navodi Đurović.
BUNT UVEK U MODI
Dokumentarni film „Last Exit?“ (Poslednji Egzit) postavio je pitanje na koje odgovor stiže, kako kaže reditelj, nakon 25. oktobra.
„Ja sam prvi rekao – Pa šta ako sad mi ne pobedimo 25. oktobra? Tada će ovo biti možda moj poslednji film u Srbiji. To nije nemoguće, zato što ovde neko ne može čak ni da iskaže svoje mišljenje“.
To je bio povod za proteste 2000-ih, a s tim u vezi i za pokretanje Egzita. Možda danas nemamo Disciplinu kičme, ali je i nakon 25 godina bunt u modi, a protesti su pokrenuti iz istih razloga. Egzit je primer kako muzika prenosi poruku, a da svaka numera predstavlja jednu epohu i razgovara sa ljudima. Tada je na sceni Anica Dobra izvela „Svečane bele košulje“, a danas je tu Marko Luis sa „Ne želim da se plašim mraka“.
„Muzika je uvek važna. Čak sam imao momente kad kažem da hoću da ubacim neku pesmu, pa se predomislim, jer je baš postala mejnstrim tokom ovih protesta. A eto, Marko Luis ima pesmu koja je zapravo napravljena za Ribnikar, ali je posle Ribnikara – sada postala himna ovih protesta. Tako da uvek ima mesta za muziku u svakoj društvenoj konotaciji, a čini mi se da, kada nam je najpotrebnija, ona nekako dobija i neku dodatnu težinu“, ističe reditelj.
Prelomni trenutak za novi talas bunta bio je pad nadstrešnice, a za sam festival momenat kada je odlučio da o tome obavesti javnost kako u zemlji, tako i u svetu. Na tom poslednjem Egzitu, kako kažu organizatori, uprkos pretnjama da ne iskazuju podršku studentima, upravo su to uradili. U 23.52 počelo je 16 minuta tišine. Goreli su blicevi, a ništa se nije čulo osim dronova. Ceo Egzit je zaćutao… Muzički festival je zaćutao.
CRNA TAČKA NA MAPI
Zbog otvorene podrške studentskom pokretu festival više nije u Novom Sadu. Otišao je festival koji je internacionalizovao muziku i kulturu uopšte našeg područja, a pritom podigao svest o društvenoj situaciji Srbije širom sveta. Takođe, festival je Srbiji od svog osnivanja doneo više od 270 miliona evra, a godišnji prihodi iznosili su između 20 i 25 miliona evra (navodi Boom93).
Sada raspršen, glas odjekuje iz Egipta, Malte, Hrvatske, Crne Gore i Beograda, ali ne i iz Novog Sada. Ipak, ideja o slobodi čeka, a kako Đurović smatra tačka na celu priču biće stavljena 25. oktobra.
„Što bi rekao Sagor, jedan od učesnika u filmu – ne možemo sad svakih 25 godina da prolazimo kroz ovo. Nadam se da ćemo sad staviti tačku i da ćemo konačno početi da vrednujemo i Egzit kao ideju o slobodi, o tome da Egzit i Srbija pripadaju svetu, da pripadaju Evropi i da nećemo biti neka crna tačka na mapi Evrope i sveta. I sad ću malo da zvučim patetično, ali sa verom u Boga, verom u nas, nadam se da ćemo 25. oktobra staviti tačku na sve ovo“, kaže reditelj Đurović.
Bez obzira na ishod samih izbora, ono što ljudima Egzita svakako ostaje jesu muzika, bunt, sloboda i dobro raspoloženje. Kako kaže Nikola Đuričko u filmu:
„Oni nam nikada nisu dali dobro raspoloženje što znači da ne mogu ni da nam ga uzmu”.
Da podsetimo – Bleklist je festival koji se održava do 21. oktobra širom gradova Srbije. Pokrenuli su ga umetnici sa „crne liste“ kao odgovor na nedostatak konkursa za finansiranje kulturnih projekata i budžet za kulturu udela u ukupnom budžetu nula odsto i kusur, partijsko zapošljavanje i „otimanje“ mnogih festivala.
O autoru
