Photo by Aaron Burden on Unsplash
Pitaju me šta pišem?
Nešto pokušam da kažem, bledunjavo i neuspelo — jer znam da se to ne objašnjava; već, prosto: uzmi, probaj, čitaj ako ti se sviđa — ili ostavi.
A opet, s druge strane, često razmišljam da li postoje reči kojima bih zaista dao pravi odgovor na takva pitanja. Izazov je to za mene. Možda bi izazvalo pažnju i potencijalnog čitaoca?
Svojevremeno sam napisao Manifest Coix poetike (kao neku vrstu uputstva za čitanje mojih knjiga) — može se naći u sveskama edicije Artefakti (sveske 1–4) — sve postoji u Laguna i Delfi knjižarama.
Elem, da bih koliko-eto-taman-toliko rasvetlio ono što pišem — tu stalnu bipolarnost, te parove suprotnosti koji me inspirišu: vidljivo i nevidljivo, racio i iracio, Logos i Eros — sklon sam da verujem da se smisao rađa tek kada među suprotnostima plane iskra ili se izgradi most. Most na kome se one ne sukobljavaju, već zagrljene postaju jedno, tj. celovitost. A na čitaocu je da vidi šta se tu, zapravo, zbiva – da li ona iskra treba da se razume ili da se oseti; možda baš ona zida taj most. Ili to radi čitalac svojom poetskom fantazijom, čime ga armira.
I šta onda treba razumeti iz moje priče? Ništa. Ali bi se, zauzvrat, moglo štošta doživeti. Što dalje znači: ne da se priča prepričati jer priče nema — možete očekivati impresije kao kada slušate muziku koju volite.
Nije poenta u stajanju u mestu i sigurnosti.
Ako neko želi da nastavi sa stvaranjem,
mora se baviti promenama.
(Majls Dejvis)
Sa strane pisca potrebna je nova gramatika, nova leksika, a pre svega nova semantika: pisati kao da nikada ništa nije pročitano, biti apsolutno slobodan i hrabar pred praznom stranicom.
Sa strane čitaoca potrebno je poverenje — da se prepusti, da krene u otkrivanje novih književnih elemenata, da ne zazire od forme, da ne prezire dimenzije koje se otvaraju kao hodogrami mašte. Tim putevima treba ići. Zapravo, čitalac sam indukuje — stvara kontekst i prepoznaje koordinatni sistem u kome ima svu slobodu metafizičkog kretanja. Tada on zaposeda prostor — ja bih ga nazvao ‘književni prostor’ — i može njime kreativno vladati ništa manje od pisca.
Eto pristupa koji se očekuje od kreativnog čitaoca: da učitava; da otkriva ili generiše svoj kontekst, na bazi teksta. Treba imati u vidu: čitalac ovde neće nahraniti duh činjenicama, ali hoće nahraniti dušu fantazijom. Imaće doživljaj kao da konzumira muziku ili sliku — možda pleše, možda vaja po sopstvenoj želji. Svakako, sleduje mu zadovoljstvo koje dolazi iz radoznalosti, otkrivanja i susreta sa iracionalnim.
Dakle, delo neće prepričati — ali će preporučiti. I reći: samo me nemoj pitati o čemu je knjiga.
Dakako, kada iz ovako definisane perspektive čitalac pristupi delu, dolazi do revolucije u samom činu čitanja. I do obostrane dostojnosti. Dobićemo novog pisca i novog čitaoca — oba kreativna, gotovo neverovatna simbioza dva opozita — iskra da plane, most da izgradi, fantazijom da ga armira.
I možda ćemo tada klasiku konačno postaviti tamo gde joj je odavno mesto — u muzej zasluga, među zaslužne artefakte i poneke podrumske eksponate; budući da znamo da svaki podrum mašta da jednoga dana postane muzej.
O autoru
