(Foto: Claudio Schwarz on Unsplash)
Pripadam generaciji X i verujem da je bonton mnogo više od skupa krutih dvorskih pravila – on je pitanje karaktera. Godine tu ne igraju ulogu, već unutrašnji kompas koji nosimo.
Možda će neki morati da guglaju šta ta reč uopšte znači (iskreno se nadam da neće), ali činjenica je da smo digli ruke od njega. Zagubio se u moru trica i kučina, a sa njim smo se zagubili i mi.
Nedostatak bontona se svakodnevno primećuje, kako u marketu, tako i u prevozu. Ljudi više ne neguju lepo ponašanje (čast izuzecima) i čak se više i ne stide toga. Postalo je normalno proći kroz prolaz ne sačekavši onog drugog, ili se progurati u red bez izvinjenja. Taj izostanak stida je možda i najstrašniji deo – jer dokle god se stidimo, mi smo još uvek svesni da smo pogrešili. A kad nestane stid, nestaje i potreba da budemo ljudi (čak se i neke životinje postide).
Nedavno, pokušavajući da izađem iz autobusa, doživela sam situaciju koja je prevazišla granice pristojnosti. Bukvalno je rulja nasrnula na mene i još par putnika koji smo pokušavali da izađemo. Bila sam šokirana, a potom besna. Taj trenutak kada te gomila gazi jer su njihovi ciljevi važniji od tvog prostora, nije samo pitanje: “Gde sam ja ovo”? Da li su ovo ljudi koji bi sutra, da zatreba, samo prošli pored tebe na ulici? Ne da ne bi pomogli, već bi te dokusurili u toj svojoj žurbi ka nigde.
Iz te rulje, gotovo nestvarno, izdvojile su se dve žene. Dok se ostatak mase borio za santimetar prostora, njih dve su predstavljale zaboravljeni kodeks. Samo su stale sa strane. Nisu se gurale, nisu vikale. Napravile su prostor, pružile ruku i pogledale nas onim pogledom koji kaže: “Vidim te. Čekam.” U tom trenutku, taj njihov gest nije bio samo bonton. Bio je to čin dobrote. Dokaz da ljudskost, iako pritisnuta, još uvek diše negde ispod te potrebe da se bude prvi u redu za – šta tačno? Za brži dolazak u ništa?
Bonton, dakle, nije mrtav. On nije sahranjen pod slojevima užurbanosti, ekrana i tog čuvenog “nemam vremena”. On je tu, samo je postao tiši.
Kad ustupim mesto, kad sačekam da neko izađe, kad kažem “hvala” i “izvinite” u svetu koji je prestao da primećuje druge – ja zapravo ne branim samo pravila ponašanja. Branim svoju kičmu. Branim pravo da ostanem čovek u masi koja je zaboravila kako se to radi.
Možda je vreme da se svi zajedno podsetimo šta ta reč zapravo znači. Bonton nije skup krutih pravila iz neke zaboravljene prošlosti – on je naše ogledalo. Ako ga izgubimo, bojim se da ćemo, kada pogledamo u sebe, videti mnogo manje onoga što nas čini ljudima.
I da, bontone, živ si. Sve dok ima onih koji biraju da naprave prostor drugima, ti dišeš. A ja ću, u ime svoje generacije i onog analognog sveta koji toliko volim, nastaviti da te čuvam. Ne zbog drugih, već radi sopstvenog integriteta.
A znate li šta je najlepše? Ljubaznost je zarazna. Kada je jednom pustiš u svoj dan, ona počne da se vraća.
O autoru
