(Foto: Dom Fou on Unsplash)
Na prijemnom ispitu za specijalozovanu školu „Metafizički miks proze i poezije“ (đaci su je kratko zvali „Jezička“), tamo negde u nekom drugom svetu i veku (meni su oba fenomena nedokučiva zbog pomanjkanja adekvatnih pojmova), gde je takva škola srećom postojala da odagna „zaslužne“ poetesa scene, i gde se vertikala poštovala više od horizontale, a horizont više od zemlje i neba koji tvore vertikalu, iako je horizont njihovo delo ili optički produkt zbog čega se isti još zove i opsena – te su vertikala i horizontala, zajedno, a ne nužno istovremeno, ovaplotile idealnu simetriju koja se nekada davno zvala KRST (Karakter – Reč – Slovo – Tačka) – e baš tu, u toj miks školi, na prijemnom ispitu postojao je zadatak da se napiše blagoglagoljiva pesma bez glagola, kao apsurd ili paradoks svih tajni i kurioziteta.
Evo, pročitajte takvu pesmu jednog kandidata škole koji nije prošao cenzuru, pardon prijemni, jer su se glagoli svuda osećali u vazduhu, kao barut i kres. Svi su ih mirisali kao svež asfalt i namirisali glavobolju, i bežali od njega – kandidata.
Elem, pesma koja nema niti jedan glagol, glasi ovako:
Štep i firc za herc Kraj kao konec Vez i nit, igla i ziher Špic u klin, žig u štih Bičem u huk. Joj kao uh i jaoj Reč kao duh i eh Korbač kroz fijuk Klin u čunj Kao duh i peh. Ploča čas u mah kao dim u dah Klobuk spinom u čibuk U zamah hercom Na fircani štep...
Mnogo kasnije, ali i u onom nekom pomenutom drugom svetu, nakon što je poezija redefinisana iz temelja i dobila svoj strukturni profil ili obrazac, a škole i autoriteti doživeli generacijsku smenu kao neizbežnu pošast, ova pesma je ušla u redovnu nastavu i proučavala se kao igra reči i/ili perli, bez radnje. Ali što je mnogo važnije, postala je primer prave projekcije entiteta, ili senka suštine, to jest odgovorila je na izazov i pitanje: kako se može „redukovanim“ jezikom pojačati literarni izraz, ako je to nakon svega izraz, kao utisnuti utisak što je istina.
Kako od senke ili odraza originala napraviti još bolji original, tako da se isti stalno usavršava. Itd… Pravac je nazvan „neopoetika“, neki su ga zvali „nadpoetika“, neki „neosemantika i neka nova gramatika“, neki pak ili čak „proezija“ (od proza + poezija). A, nenadano i fenomenološki, ma slobodno da kažem sudbinski, baš u to vreme se istopila razlika između proze i poezije, baš kako prorokovaše ovi „pak-čak“ (poslednji u nizu). I sve je to napravilo izazov, i to takav da se ubuduće literarna forma morala potražiti na težim i strmijim liticama pisane reči, gde ekspresija nadjačava impresiju, ili bi bar te termine trebalo redefinisati, takođe.
O autoru
