(Foto: Jonathan Martin Pisfil on Unsplash)
Ako ste pomislili da ću pisati o nekoj konkretnoj, možda čak i političkoj grupi ljudi, prevarili ste se. Ovo nije priča o velikim ideologijama, protestima i borbi protiv sistema. Ovo je priča o našim savremenicima koji su pregazili podosta godina, ali su nekako ostali zaglavljeni u tinejdžerskom otporu prema mnogo čemu: kućnom redu, protokolu, osnovnom bontonu, autoritetima, pa čak i sebi jednakima.
Gledam ih i ne mogu da se ne zapitam: kako čovek dođe dotle da banalno poštovanje bilo koje zabrane doživi kao udar na sopstvenu slobodu? Zašto je toliko teško prihvatiti pravilo koje nije upereno protiv njih pojedinačno, već važi podjednako za sve?
Kada se svaka zabrana doživi kao napad, a svako pravilo kao izazov koji treba prekršiti, to više nije slobodarski duh. To je bunt koji je ostao bez razloga.
Godine dolaze same od sebe. Zrelost već zahteva malo ličnog angažmana. A oni su, izgleda, rešili da taj deo elegantno preskoče.
Takvih “otporaša” ima svuda oko nas. Ne moraju da ruše sistem niti da predvode proteste. Dovoljno je da svakodnevno ratuju sa pravilima koja im se ne dopadaju, sa autoritetima koje ne priznaju i sa ljudima koji se usude da im kažu NE.
I tu nastaje paradoks: dok dokazuju da niko ne može da im govori šta da rade, često ne primećuju koliko upravo njihov bunt upravlja njima.
Možda problem nije u tome što ne vole pravila. Niko ne voli sva pravila. Problem nastaje onda kada više nije važno šta pravilo kaže, već samo činjenica da ga je neko postavio.
Odrastanje, između ostalog, znači naučiti razliku između slobode i neobuzdanosti. Između prava da kažeš ne i potrebe da kažeš ne samo zato što ti je neko rekao: “Tako treba”.
Nije svaki otpor — otpor. Neki je inat.
O autoru
