Stefan Simić: Prija mi autsajderska pozicija

Stvaram svoje vreme, u kome imam pravo na sebe, i sve ono što me čini čovekom
(Stefan Simić, Prkos besmislu)

Nastup pisca Stefana Simića održan 21. aprila u prepunoj novosadskoj “Tremi” još jednom je potvrdio veliko interesovanje publike za njegovo stvaralaštvo. Njegov nastup se nalazi negde između književnosti, pozorišta, društvenog komentara i lične ispovesti, ali bez potrebe da se jasno svrsta u bilo koji od tih okvira.

Simić je publici postao prepoznatljiv pre svega kroz kratke, direktne tekstove koji se šire društvenim mrežama, često viralno, ali uz zadržan snažan autorski pečat. Njegov stil kombinuje elemente poezije, eseja i dnevničkog zapisa, uz izraženu potrebu da reaguje na društvene fenomene gotovo u realnom vremenu. Upravo ta brzina i neposrednost izdvajaju ga od klasičnog i ustaljenog književnog modela, po kome tekstovi nastaju sporije, kroz duže procese filtriranja i institucionalne potvrde.

U razgovoru koji smo vodili neposredno pred početak nastupa, Simić je jasno stavio do znanja da ga forma kao takva ne opterećuje: „Moje je da pišem i da nastupam, a da li je to pozorišno, književno ili nešto treće, nije presudno. Bitno je da pokrenem u ljudima to nešto.“ To „nešto“, kako ga dalje opisuje, jeste prostor emocije i unutrašnjeg preispitivanja koji, po njegovom mišljenju, danas često izostaje. „Živimo u teškim vremenima, ljudi su umorni, pritisnuti sa svih strana. Treba im rasterećenje, ali ne banalna zabava, nego jedna istinski humana priča.“

Takav pristup jasno se vidi i u njegovoj radnoj dinamici. Za razliku od većine autora koji rade na jednoj knjizi ili projektu, Simić piše kontinuirano, gotovo svakodnevno: „Radim dva, tri, četiri, pet tekstova dnevno. To je jedna velika spisateljska produkcija, ali svaki od tih tekstova je zapravo mali pozorišni komad koji kasnije živi na sceni.“ Ovakav tempo nije rezultat puke discipline, već dugogodišnje prakse, još od tinejdžerskih dana kada je, kako kaže, počeo da vodi dnevnike i kroz pisanje razjašnjava sopstvene emocije.

U tom procesu formirao je specifičan izraz koji istovremeno crpi iz književnosti, filozofije i sociologije. Sam navodi da je kroz čitanje i unutrašnji monolog razvio „pojmovni aparat“ koji mu omogućava da kompleksne teme približi publici kroz relativno kratke forme. Njegovi tekstovi retko prelaze nekoliko desetina rečenica, ali su koncipirani kao lične, direktne i često provokativne, zaokružene celine.

Jedan od ključnih elemenata njegovog rada jeste svesna distanca od institucija i dominantnih kulturnih tokova. „Rasterećen sam institucija, mene to ne zanima. Ne zanimaju me akademije, biblioteke, sistemi. Ta autsajderska pozicija mi omogućava da kažem sve“, objašnjava. Upravo ta pozicija, van glavnih tokova, omogućila mu je da dopre do publike bez oslanjanja na klasične promotivne mehanizme. „Nikad nisam imao bilborde, reklame, kampanje. Samo postavim status i ljudi dođu.“

Iako ga publika često percipira kao jedinstvenu pojavu na književnoj sceni, Simić svoj rad vidi kao sintezu različitih uticaja – od regionalnih autora do šireg filozofskog i sociološkog nasleđa. Ipak, naglašava da nikada ne piše „po narudžbini“: „Nikad nisam napisao nešto u šta ne verujem. Moram iskustveno da stojim iza svake rečenice.“

Njegovi nastupi dodatno pomeraju granice između književnosti i performansa. Tekstove izvodi uz muzičke matrice, bez benda, bez pevanja u tradicionalnom smislu. „To je jedna energija, jedna vera, jedna volja. Izvodim tekstove uz muziku, ali suština je u toj ispovesti“, objašnjava. Upravo taj element ispovednosti vidi kao ono što nedostaje savremenim književnim događajima: „Fali iskrenosti. Sve se često svodi na hvaljenje i formu. Ja to izbegavam. Čak ni recenzente ne uključujem u knjige.“

Posebno mesto u njegovom radu zauzima odnos prema publici, koju ne posmatra kao pasivnog slušaoca, već kao aktivnog učesnika procesa. Njegovi tekstovi, kako kaže, imaju za cilj da „otvore“ čoveka, da pokrenu unutrašnji dijalog i ponude određene odgovore na pitanja koja često ostaju neizgovorena. „Moja misija je da mladima približim filozofiju, sociologiju, književnost, da im dam neke odgovore kroz formu koja im je bliska.“

U tom kontekstu, često se vraća i na sopstveno iskustvo. Kako ističe, njegov lični put, od odrastanja u skromnim uslovima do dolaska u Beograd bez finansijske sigurnosti, oblikovao je njegov odnos prema radu, ali i prema publici: „Kad si prošao kroz takve stvari, ništa ti više nije teško. Dođeš na nastup, sam postaviš stolice, sve pripremiš, to je normalno.“

Zanimljivo je i njegovo insistiranje na distanci, čak i u odnosu na ljude koje poštuje. Kako kaže, vremenom je prestao da upoznaje svoje uzore jer mu je potrebna određena objektivnost kako bi mogao da piše i kritikuje. „Ako si sa svima dobar, ne možeš da budeš iskren. Mora da postoji distanca.“

Na pitanje šta očekuje od publike u Novom Sadu, Simić odgovara bez zadrške: „Ne očekujem ništa od publike, očekujem od sebe. Ako ja budem dobar, biće i oni.“ Ta jednostavna formula možda najbolje opisuje njegov pristup, gde je fokus na ličnoj odgovornosti i autentičnosti, bez kalkulacija i bez potrebe za spoljnim potvrđivanjem.

U vremenu u kojem književni događaji često ostaju zatvoreni u uskim krugovima i formalnim okvirima, nastup Stefana Simića pokazuje da i dalje postoji prostor za drugačiji model. Njegova komunikacija sa publikom se oslanja na neposrednost, kontinuitet i spremnost da se lično iskustvo podeli bez filtera. Upravo u toj kombinaciji leži i razlog njegove rastuće popularnosti: ne u formi koju koristi, već u energiji koju uspeva da prenese.