(Foto: Hector Brasil on Unsplash)
Demokratija ima svoje poslušno jato i stado. Najlepše, i s mukom, odabrane reči za čopor i krdo, mada može i stado pored puk i jato. I budući da to ide uz svaku raspolućenost i dijaboličnost – jer, dijabola je raspolućenje – ja ću morati da potrošim nekoliko bezvrednih redaka papira – nadam se ne uništivši neko stablo, ili ne daj bože proplanak usred procesa fotosinteze. Potrošiću ih na nekoliko demokratskih, zamalo tekovina, o kojima referendum mora odlučiti. Jer se pita nestrpljiva većina. A drvo se ne sme uništavati usred procesa fotosinteze, pošto proces tada zna preći na čoveka, pod kožu mu se zavući i nastaviti se tamo, nepovratno.
Ali da se vratim iz digresije u digresiji, kao iz sna u snu, pa da pokušam da odgovorim na fantazmalogičko pitanje: „Šta nam je činiti kao demokratskom društvu, kad nas je već snašla ta demokratija?”
Pre nego što odgovorim treba da uspostavim temelje demokratskog odlučivanja, jer će se odlučivati i po tom pitanju. Mislim da nam treba referendum da odlučimo da li smo mi društveni činioci po biti, da li smo ravnopravni: rodno, umno, emotivno, snagom, uticajem…? Ako jesmo, mada ću ja sumnjati do kraja, onda neka se referendumom prvo ustanovi da li smo mi:
- građani, ili
- građanke i građani, ili
- građani i građanke,
na kome će:
- glasači, ili
- glasačice i glasači, ili
- glasači i glasačice,
razrešiti ovu dvostruku trilemu, a čije razrešenje može odvesti u utopiju, i to demokratsku, koja zavređuje jednu prekratku utopističku priču:
- Ja odavno pričam da bi demokratija trebalo da sabira Koeficijente Glasača Birača (koincidentno skraćeno: KGB), a ne njihov puki, bukvalni broj, kao što radi današnja. KGB bi odredio glasačev dozvoljeni nivo uticaja na društvo, u svakom smislu, pa i političkom. Bio bi u opsegu 0,1 – 1,9 (niti bez uticaja, niti sa duplim uticajem). Upisivao bi se u ličnu kartu na čip – eto zašto čip može da bude opasan i koristan. Neposredno pred glasanje komisija bi utisnula vaš koeficijent iz lične karte na listić. Posle bi se sabirali koeficijenti umesto listići. A inače, KGB koeficijent bi se jednom godišnje ažurirao na čip, i to na bazi više činilaca, kao na primer: broj članstava u kojekakvim organizacijama (značajno smanjuje koeficijent), članstvo u političkoj partiji (smanjuje koeficijent na 0,1), bacanje smeća kroz prozor, policijski dosije, kazne, prekršaji (smanjuje koeficijent na 0,1), testiranje iz domena opštih znanja, ali i specijalističkih ako su društveno bitna i strateška, znanje stranih jezika, znanje bar pet pesmica i recitacija napamet, znanje pet bajki naizust (povećava koeficijent na 1,9), znanje geografije, poznavanje strana sveta i orijentacija u prostoru, znanje maternjeg (da napišete pet diktiranih rečenica gramatički ispravno), solidna upotreba zareza u leksici, a tek tačke, umetnička postignuća, samohrani roditelj, humanitarni rad, davalac krvi, donor organa, redovni lekarski i psiho pregledi, redovno pranje zuba, tuširanje, znati gde je levo bez razmišljanja…
Takva demokratija je samo misaona vežba sa jedinim mogućim ishodom – utopističkim. Tek da se zna: bolja je utopija, jer u njoj ima nade, od distopije u kojoj nema nade.
Eto, neka se vežba, pa i misaono, taman se utopili. Ja sam sumnjao do kraja. Sumnjao snažno, energično, naučeno, refleksno. Moram priznati da sam već bio dobro uvežban da sumnjam u sve što je nametnuto i što predstavlja većinu, konvenciju. U sve što je mejnstrim.
Bar meni ne ide verovanje, ne ide lako, tek olako tako, verovanje u narodno ili NadRodno i neravnopravno, kao i svako NadRodno narodno. Što bi se inženjerski reklo: to je potreban, ali ne i dovoljan uslov. Ali, baš taj drugi, takozvani dovoljan uslov, on pravi problem za dovoljan-2. Tu strpljenje nije primat. Tu se traži nemir duha. Kao da se večito raspravljam sa istomišljenicima. Ta rasprava se jednom dogodila i meni. Naime, događaj se zbio nakon jednog skeča na poslu dok sam držao predavanje iz informatike, a koje ću vam preneti ne parafrazirajući:
(Moja učionica se nalazi tik do ulice, prozori su tog dana bili otvoreni, pa su se mešali spoljni zvuci. Zavesa se podigla.)
- Ja kažem na predavanju: „Razvoj informatike je danas nužan proces.”
- Radnik na ulici krpi asfalt, zabušava i viknu nekome: „Nije tako!”
- Drugi radnik: „Sereš, može i bez toga!”
- Kelnerica izašla, pa će njima: „Onaj zabušava!”
- Sa predavanja, jedan iz publike: „Svest treba podići.”
- Prolaznik glasno kine.
- Svi kažu: „Istina!”
- Ja se nagnuh kroz prozor i glasno rekoh: „Istina!”
- Kelnerici bi milo.
- Onaj što zabušava se dohvati lopate i krenu po vrućem asfaltu.
- A ovaj sa predavanja ostade srećan, jer reče nešto pametno.
O autoru
