(Foto: Micheile Henderson on Unsplash)
Pred svoj jedan daleki put imao sam potrebu da se igram idejama, tako bi izbijao strah iz sebe. Ovaj put je strah izbijao novom teorijom teza i antiteza, stavova i hipoteza; teorijom o novoj i boljoj ekonomiji za novo ili bolje vreme.
O ekonomiji vremena koje je već odavno okasnilo za vesnika ljudske neo-pameti: Dakle (a može i elem), trebalo je osmisliti po jednu novčanu valutu, ili vrstu novca, ili monetu, za svaku privrednu granu i društvenu delatnost. Tako bi postojao poseban novac, to jest odvojene namenske valute za hranu, automobile, kuće, stanove, nameštaj i sivu tehniku, luksuz, nauku, kulturu, obrazovanje, umetnost, filozofiju, filologiju, policiju, odbranu, prosvetu, zdravlje, sport, humanitarni rad, ekologiju, političare, ratove… I tako dalje…
Zaposleni bi primali zbirnu platu; međutim, bila bi bitna struktura plate po valutama. Ona bi bila određena na osnovu nekoliko zajedničkih činilaca zaposlenog: (1) sopstvenom željom, (2) sopstvenim društvenim statusom, (3) radnim mestom, kao i (4) javnim društvenim doprinosom. Uticao bi i profil interesovanja za nauku i kulturu, ali pošto nauka i kultura nisu zastupljene na potrebnom nivou, svako uvođenje tog kontroverznog činioca bi se tretiralo kao diskriminatorno, te stoga broj (5) nije naveden.
Dakle, da rekapituliram:
(1) Deo plate bi imao strukturu koju želi zaposleni.
(2) Deo plate bi imao strukturu koja zavisi od društvenog statusa zaposlenog u klasnom smislu (siromaštvo, srednja klasa, bogati).
(3) Deo plate bi imao strukturu zavisno od radnog mesta, odnosno taj deo bi bio u skladu sa mikroekonomskom strateškom taktikom stimulacije preduzeća u kome zaposleni radi. Tako bi se i država bavila stimulacionom politikom „.gov.ən” razvoja i određivanja prioriteta po privrednim granama i društvenim delatnostima.
(4) Deo plate bi bio namenjen za društveni doprinos.
Dakle (a može i sve u svemu), na strukturu plate bi uticali: kako lični interes, tako i kolektivni; ta dva interesa znaju često biti suprotstavljeni. Ali bi se baš ta i takva suprotnost bolje razumela jer bi bila transparentnija, te donela boljitak zvani „svi zadovoljni”. Boljitak na ličnom planu, na društvenom takođe, i to u vidu težnje ka balansu i stabilnoj ravnoteži u svakom smislu, osim u labilnom.
Pomislih da sačuvam ideju, da je neko vreme ljubomorno krijem, da je „.com.ən” razvijem, te da je na kraju plasiram siromašnim zemljama – jer, siromašne su mu mile; volim sve što ima miris i prizvuk alternative i sajdstrima.
A misli mi, tako ubrzane, nastaviše ovako:
Mogao bi tako čovek imati mnogo nekih različitih para (valuta) za koje bi nešto bilo skupo, a opet nešto drugo jeftino, zavisno od vrste para u posedu. Na primer, ne bi svima isto koštale posete izložbama, koncertima, kupovina knjiga, luksuz, putovanja, turizam, kuće, stanovi, jahte, automobili, nauka, obrazovanje, sport, muzika… Zavisilo bi od toga ko kojih para koliko ima? Pare bi se tako morale razmenjivati među građanima. Postojala bi berza za razmenu novca po valutama. Građani bi kupovali onu vrstu novca koja bi im bila potrebna, a nemaju je, ili nemaju dovoljno. A prodavali bi onu vrstu koja im je suvišna, a nekome potrebna. Država bi pravila određenu, nekada i značajnu, razliku između kupovnog i prodajnog kursa po svakoj valuti u opticaju, to jest direktno bi se mešala u skladu sa strateškim interesima. Naime, država bi uticala na globalni razvoj tako što bi šticovala kupovni kurs znatno na dole, a prodajni znatno na gore, naravno sve to po vrstama novca, zavisno od strategije, taktike i prioriteta. Postojala bi matrica između: a) valutnih šticovanih kurseva i b) privrednih grana i društvenih delatnosti. Zvala bi se: mega-štic-matrica, ili iz navike: 2D-štic-kursna-lista, za koju bi bio zadužen Ministar šticovanja. Na primer, onaj ko bi imao mnogo novca za kulturu, a to recimo nije radnik iz kulture, mogao bi ga razmeniti za drugu valutu, ali skupo usled visokog prodajnog kursa u odnosu na kupovni te druge valute, što ne bi išlo lako, te bi često morao (bio stimulisan) posećivati kulturne događaje, e da bi nekako potrošio preostali šticovan novac za kulturu. S druge strane, onaj ko bi da kupi realan novac za kulturu, a te pare, kako rekosmo, behu skupe, dakle, pasionirani ljubitelj kulture prethodno bi prodao neke svoje druge jeftine pare. Recimo da ih ima za luksuzne automobile, i da mu nisu potrebne ni te pare, ni ti automobili, pošto u njima ne vidi ni vrednost, ni potrebu. A nema ni dovoljno tih para jer mu je plata dovoljno mala. Suština je da imaš mnogo novca za prave vrednosti jer vrede. A prave vrednosti su one koje su prethodno institucionalizovano strateški prepoznate kao takve, kako za pojedinca, tako i za društvo; vrednosti za kojima po pravilu postoji manjak interesovanja, ali koga možeš prodati samo skupo. I obrnuto je sa vrednostima obrnutih od pravih. Na takav pristup te tera količina te valute, kao i 2D-štic-kursna lista, a pomalo i onaj Ministar. Tako bi se, hipotetički, recimo na nekom koncertu filharmonije, našli oni koje ta vrsta muzike ne interesuje i o filharmoniji pojma nemaju, sa onima koji su njeni pasionirani ljubitelji. Ovi prvi bi tom prilikom nešto novo saznali i naučili, a kultura bi se u društvu globalno uzdigla i uzmogla. A ovi drugi ne bi likovali, mada bi bili u iskušenju.
Eto šta sve može da predvidi šticovana ekonomija. Čak zna da uračuna tuđu muku i svoju pogaženu reč. U svetu van pravog prirodnog rezervata su, nažalost, ove naše monolitne pare (kakve ih imamo u sistemu) brutalno zavladale do te mere da svakoga na planeti mere isključivo svojom univerzalnom nedostojnom prostotom, ili jednom te istom merom krajnje banalnog i vulgarnog uprošćavanja. One svakoga na kraju odmere, i to rade kao suvisla, tendenciozno osmišljena dogma, svakoga dana, svagda, svuda, posvuda… A nije tako trebalo biti.
Ovako, šta se može, ušla je civilizacija svuda i posvuda, nagoveštavajući da će od planete napraviti eksperimentalni rezervat Velikog brata. I hoće. I to će biti.
O autoru
