Hm, jednom me je snašlo… a i još me nalazi pa snalazi… hm, ponekad; ali vrlo retko, tu i tamo, obilazi. Iz toga je proistekao roman Livia Konstanca, koji sam pisao u bolovima, kada sam izveo zaključak da je štaka najveći izum čovečanstva, veći i od točka, i od tople vode.
Ovako je to bilo (skraćena verzija, maltene sažetak):
Kada sam prvi put zadobio nekakve zdravstvene probleme, a behu u vezi sa strahom od letenja uoči ranog bukinga, doktori su mi dijagnostikovali panične napade – beše F dijagnoza, širokopojasna, opružena kô proteza, fazno pomerena. Nisam se s tim mirio, rešio sam da prkosim. Čak sam se upisao u Društvo ljubitelja otvorenog prostora, padobranstva i alpinizma, ne bih li prkosio koliko se moglo, pogotovu proročkoj sekti ober-dr-dijagnostičara. I prkosio sam sve dok se jednom nisam okliznuo i pao na levi bok, te, pored ostalog, zadobio jake bolove. Bolela me i prepona. Mislio sam da sam istegao kakvu tetivu – tako sam čuo u narodu, tako se kaže. Od tada uzimam lek tri puta dnevno i više ne likujem. Ućutao sam se.
Skrušen, nikoga ne volim, osamostalio sam se, pobegao.
A bol u preponi nije od tetive, već od kuka – to mi je rekao neko iz pomenute ober-sekte. I razočarao sam se. Jer, evo, boli me kuk tri meseca, snimio sam se na rendgenu, skeneru, magnetu i ostalim lažnim očima. Idem na fizioterapiju, kiropraktiku, magiju, ortopediju. Pijem terapiju, popio apoteku. Na kraju dobio štaku. I ništa! Rek’o „ženi” da mi skuva čaj od uvenulih veštačkih jelki, popio ga s lažnim borovim medom na pobusani ponedeljak uoči skočnog utorka koji pada jednom u dekadi. Odmah sam zatim bacio štaku i uzeo štap, sav u radosti. I izlečio se od sujeverja. A kuk čeka novu priču.
Usput sam dobio suplemente, dodatne analgine, novalgetole, novu veru u vitamine i morfine. Tešim se da je privremeno. Doktor mi je prepisao da uzimam terapiju 7 i po nedelja. Na kaiš sam urezao „…….i po”, da ne bih zaboravio; mada, bol na svaku tačku podseća.
Ali, 7 po 7 i „i po” po „i po” nizalo se kao 12 po 12. Jer su godine počele jedna drugu da stižu, uporno da se nižu; ta neman o kojoj sam samo slušao i nikada nisam verovao zato što mi te priče zvuče nemoguće. Bio sam tada već 50++, jer me je, evo, sustigao još jedan +, onaj pretposlednji. I, eto ili evo, stigoše me godine, svi vide, svi znaju, i žena mi sve vidi i sve zna, pride sve čuje kao sustanar, samo ja ne, ništa od toga.
I setih se jedne kletve iz detinjstva – još tada mi je zapala za ganglije i sivu masu – delovala mi je ozbiljno, mada daleko, ali je pamtim. Kletva koju nikada nisam zanemario, zbog nje sam i crni humor zavoleo – glasi ovako:
– Dabogda ti apoteka menza bila.
Zaključio sam:
Za sve je bio kriv rani buking kojim on (čovek) nešto rezerviše, to jest planira, i uzda se u datu reč obe strane. A pritom se nisam setio da je čovek ona nejač koja ne sme planirati jer tome nije kadra, budući da se time petlja u nebeske poslove i kompetencije.
O autoru
