Šesti rođendan Kuhinje solidarnosti Novi Sad obeležen je u prostoru CK13 uz donatorsku žurku, muziku, razgovore i osećaj da se ovde ljudi okupljaju zbog stvarne potrebe da brinu jedni o drugima, što ovu inicijativu već godinama razlikuje od mnogih drugih humanitarnih akcija u gradu
Kuhinja solidarnosti danas iza sebe ima šest godina kontinuiranog rada, stotine volontera i oko tri stotine korisnika kojima se svakog utorka i subote distribuira hrana širom Novog Sada. Ali brojke same po sebi ne objašnjavaju šta zapravo predstavlja ova inicijativa koja je tokom godina postala mnogo više od “narodne kuhinje”.
Kako kaže Tijana Sladoje, jedna od volonterki, ideja solidarnosti bila je ono što ju je još na početku privuklo Kuhinji.
„Parola ‘niko gladan, niko bez krova nad glavom’ mi je od početka bila važna. Najpre sam donirala, ali sam tek kasnije shvatila koliko znači direktan kontakt kroz volontiranje, pripremu hrane i razgovor sa korisnicima“, objašnjava ona.
Tijana kaže da je upravo atmosfera ono što ljude najčešće zadrži u Kuhinji. „Ovde nema osećaja pritiska, nema toksičnosti, nema hijerarhije u klasičnom smislu. Ljudi dolaze jer žele da pomognu koliko mogu i kada mogu. To se oseća i među volonterima i među korisnicima.“
I zaista, Kuhinja solidarnosti funkcioniše drugačije od većine organizacija koje ljudi zamišljaju kada čuju reč “humanitarni rad”. Kolektiv je organizovan gotovo potpuno horizontalno, bez rigidne strukture i formalne podele moći. Volonteri se sami prijavljuju za aktivnosti, uče kroz praksu i preuzimaju inicijativu u svakodnevnom radu.
„Ne volimo ‘top down’ model gde neko samo deli naređenja“, kaže volonter Ilja Aradski, koji je uključen u organizaciju kuvanja i distribucije hrane. „Ideja je da ljudi budu autonomni i da kroz proces sami nauče kako sve funkcioniše. Na kraju krajeva, ovo je kolektiv zasnovan na dobrovoljnosti.“
Proces funkcioniše kao mala samoodrživa infrastruktura. Dan pre kuvanja volonteri pripremaju namirnice, seckaju povrće i organizuju kuhinju. Sledećeg jutra kuva se obrok, zatim dolazi ekipa za pakovanje, a potom distributeri razvoze hranu na dve rute kroz grad – od Petrovaradina do Klise, Telepa i Limana.
„Naši korisnici su veoma različiti. Imamo porodice, pojedince, starije ljude, beskućnike. Trudimo se da svakome spakujemo obroke u skladu sa potrebama i mogućnostima koje imamo“, objašnjava Aradski.
Za razliku od institucionalnih modela pomoći, Kuhinja solidarnosti ne insistira na birokratiji niti na proveravanju “zasluženosti” pomoći.
„Ako imamo višak obroka, dobiće ih svako kome su potrebni. Ne tražimo ljudima da dokazuju siromaštvo.“
Veliki deo podrške dolazi upravo kroz događaje poput rođendanske žurke održane u CK13, ali i kroz benefit koncerte, donatorske akcije i saradnje sa nezavisnim prostorima i kolektivima širom grada. Kuhinja je tokom godina postala deo šire alternativne i solidarne mreže Novog Sada, povezane sa lokalnom muzičkom, umetničkom i aktivističkom scenom.
Ipak, možda je najvažniji deo cele priče ono što članovi kolektiva otvoreno priznaju: njihov krajnji cilj je da jednog dana više ne budu potrebni.
„Najviše bismo voleli da živimo u društvu u kojem za Kuhinjom solidarnosti nema potrebe“, kaže Aradski. „Da glad i beskućništvo budu rešeni problemi. Dokle god to nije slučaj, mi ćemo biti tu. Ali idealno društvo je ono u kojem ovakav kolektiv više ne mora da postoji.“
Možda baš zato Kuhinja solidarnosti i dalje opstaje šest godina kasnije. Ne kao projekat koji pokušava da popravi sliku grada, nego kao grupa ljudi koja odbija da prihvati da su glad i socijalna izolacija nešto normalno.
O autoru
