Midnight 4 - Aleksandar Uzelac, Igor Molnar, Voja Savkov, Nenad Kojić
Povodom Svetskog dana džeza, u Gradskoj koncertnoj dvorani u Novom Sadu održan je koncert novosadskog kvarteta Midnight 4, koji je publici ponudio veče intenzivne muzičke komunikacije, improvizacije i autorskog izraza. Iako u formi kvarteta funkcionišu relativno kratko, bend je u proteklih godinu dana izgradio prepoznatljiv identitet na domaćoj džez sceni, a ovaj koncert bio je svojevrsno obeležavanje njihove prve zajedničke godine, ali i potvrda da se radi o ansamblu koji od početka razmišlja i svira zrelo, promišljeno i hrabro.
Nakon koncerta razgovarali smo sa članovima benda — Aleksandrom Uzelcem (klavir), Igorom Djangom Molnarom (bas), Nenadom Kojićem (bubnjevi) i Vojom Savkovim (saksofon) — o nastanku ovog projekta, njihovom odnosu prema džezu kao formi i tradiciji, ali i o specifičnostima večeri u kojoj su, u koncertnoj sali, uspeli da zadrže spontanost i energiju karakterističnu za klupski ambijent.
Kako je došlo do ideje da baš na Svetski dan džeza organizujete ovaj koncert?
Nenad Kojić: Ideja je zapravo došla prilično prirodno. Poklopila su se dva važna momenta. Prvi je, naravno, Svetski dan džeza, koji nam svima mnogo znači kao simbol onoga čime se bavimo i što volimo. Drugi je činjenica da smo se negde u ovom periodu prošle godine prvi put okupili na bini kao ovaj kvartet. Tako da smo odlučili da spojimo ta dva razloga u jedno veče. Da napravimo neku vrstu slavlja, i za nas i za publiku, ali i za sam džez.
Pripreme su bile ozbiljne. Radili smo intenzivno, gotovo svakodnevno, najviše na autorskim kompozicijama. To je uvek najlepši, ali i najzahtevniji deo procesa, jer si tu najkritičniji prema sebi — te stvari još nisu „legle u uho“, stalno ih preispituješ. Uz to je išla i organizacija, ali tu nam je mnogo pomogao Kulturni centar, koji nam je omogućio da sviramo u ovako reprezentativnom prostoru.
Za nas je ovo bilo i novo iskustvo. Navikli smo na klupski ambijent, na žamor, na drugačiju dinamiku. Ovde smo prvi put imali osećaj da nas publika zaista pažljivo sluša, da nije deo atmosfere nego razlog okupljanja. To je za muzičara ogromna stvar.
Vojo, ti si se poslednji pridružio ovom sastavu. Kako je rad u ovom kvartetu uticao na tebe kao muzičara?
Voja Savkov: Mi se zapravo svi odranije poznajemo i svirali smo zajedno u različitim kombinacijama, ali ovo je prvi put da su se te četiri energije susrele na ovaj način, i to je ono što je najzanimljivije. Taj trenutak kada se poznate strukture i kompozicije pretvore u nešto nepoznato.
Jer muzika nije samo ono što znaš — harmonija, ritam, forma — to je samo jedan deo. Ono što je suština je ono što čuješ iznutra, a to često nema ime. Mi kroz kompozicije pokušavamo da to uhvatimo, ali tek kada počneš da sviraš, zapravo sviraš svoju energiju.
I tu se dešava nešto posebno. Publika postaje deo tog trenutka. Svi učestvujemo u nečemu što se dešava sada i nikada više na isti način. To je za mene suština džeza i razlog zašto mislim da ljudi treba da dođu na ovakve koncerte, jer to nije nešto što možeš da ponoviš ili reprodukuješ.
Kako ste uspeli da zadržite tu spontanost u prostoru koji je formalniji od kluba?
Aleksandar Uzelac: Upravo tako što smo dozvolili džezu da bude ono što jeste. Džez je promenljiva, organska forma. Ako zatvaraš vrata koja ti on otvara, onda više nisi u tom jeziku.
Mi možemo imati aranžmane, zapisane note, strukturu, ali suština je u tome da reagujemo jedni na druge u trenutku. U ovom bendu postoji jako poverenje i podrška. Ako Voja napravi neki neočekivan pravac, ja ću ga podržati harmonijski. Ako Django promeni groove, svi ćemo se prilagoditi. Ako Nenad uvede drugačiji ritmički obrazac, to postaje nova priča.
Večeras smo, mislim, maksimalno iskoristili te „otvore“ koje su nam kompozicije pružale. Svaka je imala neki detalj iz kog smo razvili nešto dalje. To je taj trenutak slobode, kada ga prepoznaš i uhvatiš.
A što se tiče same sale, ona zapravo omogućava finese koje u klubu često izgubiš. Tamo imaš konstantan šum, ovde imaš tišinu. Ta tišina omogućava dublje slušanje, i nama i publici.
Kako doživljavate komunikaciju sa publikom u takvom prostoru?
Django Molnar: Postoji jedan zanimljiv proces. Na početku si potpuno odvojen od publike. Prva pesma je gotovo kao zagrevanje. Druga već donosi neku vrstu kontakta. A negde oko treće dolazi do usklađivanja. Kao neka interferencija, da se izrazim metaforički.
Tada zapravo počinje pravi koncert.
I tu dolazimo do jedne važne stvari. Publika neće zapamtiti tačno šta si svirao, možda ni kako si izgledao, ali će zapamtiti kako se osećala. To je suština. Mi ne prenosimo tonove, nego emocije, stanje u kojem smo stvarali tu muziku.
Ako se mi na sceni ne osećamo dobro, publika to odmah prepozna. Možeš da sviraš najkompleksniju muziku na svetu, ali ako nema te unutrašnje iskrenosti — ništa. S druge strane, ako postoji ta energija, publika će to prihvatiti bez obzira na formu.
Humor je takođe deo toga. Komunikacija nije samo muzika, nego i duh, razmena energije. Sve to zajedno čini iskustvo.
Da li sebe vidite kao deo tradicije novosadskog džeza?
Django Molnar: Apsolutno. I to nosi određenu odgovornost. Postoje generacije pre nas bez kojih mi ne bismo postojali. Ljudi koji su svirali u mnogo težim uslovima, koji su gradili scenu praktično ni iz čega.
Ako me neko iz te starije generacije pozove da sviram, ja dolazim bez razmišljanja. To je stvar poštovanja.
Mi smo neka srednja generacija, između onih koji su stvarali scenu i ovih mladih koji dolaze. I naš zadatak je da to prenesemo dalje.
Ali ono što je najvažnije, kada se na bini pronađe zajednički izraz, kada nema sumnje u kvalitet onoga što radimo u tom trenutku, tada prestaju sve generacijske razlike. Postoji samo muzika. I to je ono čemu težimo.
Koncert Midnight 4 u Gradskoj koncertnoj dvorani pokazao je da džez scena u Novom Sadu ne samo da ima kontinuitet, već i novu generaciju muzičara spremnih da taj kontinuitet razvijaju dalje — kroz autorski rad, otvorenost za umetnički rizik i duboko razumevanje muzike kao žive, neuhvatljive forme. U vremenu kada se mnogo toga svodi na reprodukciju i predvidljivost, ovakvi koncerti podsećaju da je suština muzike i dalje — u trenutku.
O autoru
