Foto: Frederik Merten on Unsplash
Ako bi ko poželeo nešto drugačije ili još, mimo tog „kulturnog” glavnog toka, te ako bi taj „ko” poželeo čuti/pročitati drugačiji književni izraz, izraz koji svagda ide uz dlaku i vetar, i miri apsurd sa paradoksom, racio sa fikcijom, i od njih čini blizance dok ih pritom dobrano razlikuje, čineći ih tako celovitim bićima – e, onda ovim manifestom predstavljam novu dimenziju književnog izraza i književne forme.
Postavlja se pitanje šta uraditi, može li se desiti nešto novo, a ako može, kako to uraditi? I ja sam to uradio ovako, način ili metoda je sledeća: Najpre se realizam i sve što je mainstream, ima razbiti u haos, u parčiće budućeg mozaika, a onda se od njih pravi sklad, s nadom da će isti jednoga dana postati harmonija. U slikarstvu (posebno je primetno u kubizmu) kada se jednom tako uradi, to traje večno, odnosno umetnički rezultat je večan. Kao i u arhitekturi. U muzici, pak, to traje trenutno, ili, preciznije rečeno, traje dok traje muzička numera i utisak slušaoca koji bledi u vremenu. Ali zato se muzika mora arhivirati: da joj se ovekoveči taj trenutak i latentni tuđi utisak, bez garancije utisnut; zato, na primer, postoji priča „Muzej muzike” u romanu „Svoja Knjiga Tuđih Utisaka”. Ili, na primer, upotreba refrena (usputna ponavljanja malih lajtmotiva koji se protežu kroz ceo tekst), koji kao odjek ili armatura, drže listove među koricama, spajajući momentume kao vezivno tkivo, nagoveštavajući i pravdajući neophodnost neke nove forme u književnosti.
Jedan od refrena (lajtmotiva) u romanu „Prijatelji” je: „leksikon nove leksike i neke nove gramatike i semantike, koji stvara neku novu poetiku.” Ili refren iz romana „Lena HAD”: „Jasno kao mrak…”, da dodam aktuelan trenutak: „u sopstveni osvit”. Nova poetika, odnosno moj izraz, ili da kažem „Coix poetika”, sinkopira čak i sopstvene refrene, a što bi bio izraz stvaranja haosa na makro planu, za razliku od Igre perli (igre reči i profilisanja) koja je igra na mikro planu. E, oba plana se sustiču, ukrštaju i lome, lomeći i prostor i vreme, time i sliku i muziku, i to sve u kompoziciji književnosti kojoj moramo nadenuti neko novo ime, kao što je leksika nova, poput nove poetike.
Na primer, slikarstvo svoj mozaik pravi od prostora, lomi ga, pa lepi. Muzika ga pravi od vremena, sinkopira ga, što znači isto: lomi ga, pa lepi. Tako i prostor i vreme bivaju razbijeni da bi se poništio realizam i njegov prvi rođak, prepametni mainstream. Tako razbijene, sastavljam ih metafizičkim lepkom, tražeći kopče baš tamo gde se ne vide odoka i na prvu. Gde se ne pokazuju i ne nude same, jer ih je suština izvadila iz sredine. Ne gledam u ono što mi se nameće da gledam, što mami, sija, obasjava, a što samo leptira, kao i mozak mase leptira, može privući, i u kiču i stradanju žrtvovati i lepo sagoreti tako da žrtva nikada nije svesna da je sagorela.
Svako delo, likovno, muzičko, pa taman književno, od tih momentuma gradi harmoniju, ali neku novu, nepoznatu i nenaviknutu, metafizičku – tako ja vidim i to je moja metoda. Zbog toga pišem sopstvenim načinom, neminovno svojim literarnim izrazom – poetikom koja je, kako to vidim, kadra pratiti sve pomenute faze lomova i sklapanja, tipa „lomi pa lepi”, ne bih li uspeo da moj izraz bude umetnički i kreativan; lomovi neka budu kreativni, a sklapanja neka budu umetnička.
Za novu poetiku potrebna je nova književna forma, forma tog novog izraza kojom se utisak može utisnuti čitaocu, ekspresijom. Forma, koja kao takva – kružnica bez kruga, kost bez mesa – možda po prvi put nadmašuje samu temu i/ili sadržinu dela. Postaje važnija od same priče i pripovedanja: forma, koju, dakle, imputiram sadržini, čineći sadržinu po prvi put bremenitom, to jest ne samo svojom i radi sebe, a istovremeno čineći time formu pravom sadržinom (za one koji i dalje vole i žele sadržinu, odnosno fabulativna očekivanja i doživljaje).
Možete se zapitati zašto, čemu? Na kraju krajeva, kako je to moguće? E, pa, sadržinu kreiram formom u novom poetskom izrazu – zovite je slobodno nova poetika, a ja ću je označiti kao Coix poetika – i to kao nezavisan fenomen. Ta nova forma ima sve što je potrebno da postane živ entitet, da se s njom čovek srodi i ophodi kao sa bićem. Neočaran mainstreamom, stvaram svoje momentume iz tih prostorno-vremenskih kockica, tih mini-multi-matriksa, tako tvoreći sidestream kvant kao jedinicu smisla umetničkog dela. I to radim na svoj način.
O autoru
