Na književnom soareu u Novom Sadu, nedavno održanom u Taverni SAT, tik uz Dunav, moderator Dragoljub Selaković postavio mi je pitanje koje me je obradovalo:
– Kako to da jedan elektroinženjer i programer piše romane?
To pitanje je korisno i treba razgovarati na datu temu, kako bismo književnost pomerili iz učmalosti i dosade, koji je već duže vreme zaposedaju.
Pitanje koje otvara čitav niz tema i moglo bi biti polazište za mnogo duži razgovor – čak i posebnu tribinu/soare. Ipak, u datom trenutku, svoj odgovor sam sažeo u nekoliko minuta, ističući da je reč o ukorenjenom stereotipu prema ljudima matematičke orijentacije. Kao da se logika i umetnost međusobno isključuju – a zapravo se, u svojoj suštini, duboko prožimaju.
Ako neko zaista želi da prepozna i iskreno doživi novi umetnički izraz, mora najpre da se oslobodi predrasuda i nametnutih okvira, da odbaci stare obrasce, da promeni paradigme i postane otvoren za novi umetnički kontekst – Tek tada se otvara prostor za dublje razumevanje – za autentične uvide.
Neka čitalac bude kreativan, a to će najlakše postići ako odbaci mejnstrim logiku i, kao u poeziji ili muzici, preda se doživljaju i osećaju, a ne logici koja samo razume “razumevanje” – tada je postigao kvantni skok!
Jer, umetnost nam ne služi da potvrđuje realnost ovog sveta, već da stvara nove svetove.
Zbog svega navedenog odlučio sam da napišem manifest svog književnog izraza u nameri da privučem pažnju čitalačkoj publici, da potencijalnom čitaocu romana pružim određene smernice u smislu šta može da očekuje i kako da ih čita, ali i da predstavim, kako su mi mnogi zadovoljni čitaoci sugerisali, jedan novi izraz u književnosti.
Šta je Coix poetika?
Coix poetika je moj literarni izraz, moja igra reči, ili igra perli, ili igra klikera, ili igra bisera, kvantna igra apsurda ili metafizička igra paradoksa, ili igra pojmovima za koje se traže fenomeni; izmišljeni fenomeni koji prate nemoguće i nepostojeće događaje, koji su u meni utisnuti nekim novim osnovnim čulima: iluzija, fikcija, ideja, inspiracija, kreacija, intuicija, opažanje, ljubav. Radi se o novim i nemogućim događajima i sistemu odnosa kakve opisujem sopstvenim poetskim igrama, za koje mi je potreban unutarnji klik, ili rafinirani kvant, ili klik i kvant. Ili samo kvant koji kod mene predstavlja jedinicu smisla umetničkog dela.
Zašto Coix poetika?
Čitajući mnoge knjige koje su generalno ostavile dubok trag u domaćoj i svetskoj književnosti, i u meni poneka, naravno ili takođe, bivao sam često zadivljen tim magovima i literarnim gangsterima. Ali uvek nakon čitanja imao bih blaži osećaj nekakve nedovršenosti koju dugo nisam mogao sebi objasniti; kažem osećaj, što znači da ne bih mogao dokazati ako bih isto tvrdio. Zato ništa ne tvrdim, ali ću ipak pokušati da iskažem smisao umetničkog dela, kakvog ga ja vidim. Elem, nemirnog duha, kakav sam bio još od trogodišnjaka, kažu, nisam mogao ostati miran da ne sagledam šta je to što mi vazda kod tih gangstera ili magova književnosti nedostaje. I negde u zreloj dobi čoveka, koja me je snašla u drugoj polovini života, opet kažu (recimo da je tako, iako je neprorokovana floskula), dosetih se da je zajednički imenitelj, ta univerzalna karakteristika skoro svega toga što sam pročitao (čast retkim izuzecima), zapravo jako potencirana književnost koja se bavi opštim temama: moć, kriminal, smrt, rat, junaštvo, siromaštvo, biografija, patetika ljubav, zavera, politika, istorija, biblijski motivi, autobiografija, ezoterija, sekte, tajna društva, sudbina, razvrat i razne druge sablazni… Ukratko, pomenuti magovi i gangsteri se bave životom kakav poznaju, životom za koji se traži da u knjigama potvrđuje realnost. Da sami sebe čitamo kao bukvar, još i sličice da nam daju, ne bi li nam pripomogle, jer one, zaboga, govore više od hiljadu reči. Međutim, umetnost po mom mišljenju ne treba (što bi rekli vrli gramatičari „ne bi trebalo”) da služi potvrdi realnosti, ne treba da je kopira, ne treba da je plagira; bilo bi suvišno jer bismo tada imali dve realnosti, identične i preko svake mere dosadne. Umetnost postoji da bi realnost oplemenila maštom, da bi je proširila, produbila, ili čak iznegirala. Umetnost je ta koja nam služi da oboji realnost apsurdima i metafizikom. Da nam probudi neka nova čula (kao Leni u romanu „Lena HAD”). Ne bih imao ništa protiv da u umetnosti uopšte ne postoji realnost ili stvarnost, već da mašta i fikcija budu te jedine predominante, koje će čitaoca odvesti daleko. I da dodam da ću svoj literarni izraz u ovom manifestu nazivati Coix poetikom, jer polazim od sopstvenog uverenja da se radi o različitoj poetici. Pokušaću Coix poetikom da čitaocu donesem neku novu vrednost; vrednost za novo vreme, verujući u obostranu dostojnost, pa taman rizikovao dokaz da mač ima dve oštrice. U svakom slučaju „moja glava – vaša sablja”.
(Nastaviće se Manifest)
O autoru
