(Foto: Anna Hunko on Unsplash)
Učitelj, moj učitelj; moj prvi učitelj je ušao na čas.
Ona jedna dlaka u mojoj kosi, snage pažljivo brušene oštrice, koja je planirala prva posedeti kada joj dođe vreme, te tako ceo pramen kose ohrabriti ka istom ishodu i nenadanoj sudbini, predomislila se. Ja sam baš na tom mestu osetio golicanje. Beše kao tihi nemir iz davnina nečije prabudućnosti, koji dakako traži pažnju.
Počešah se i umirih nemir. Odmah mi je bilo jasno da se preda mnom dešavalo nešto novo, značajno, rečima neopisivo. Nešto što će me zaokupiti kao tuđe iskustvo i obećanje. Što će me obrobiti. Ovaj čovek je definitivno neko drugi. Takav ne postoji u Evropi, u kojoj dok svet tuče u klin, on ga ljubi i pljuje u ploču.
Gledao sam ga dugo. Nije mi bio dokučiv. S početka mi se učinilo da zna svašta, toliko toga, a da je sve što zna beskorisno i nebitno. Dosetih se: aha, pa da, predavaće nam i faktografiju. I odmah tu gomilu nepotrebnih podataka i činjenica svrstah pod bezvredan školski predmet koji nikada neće biti uveden u redovno školstvo, osim ako se pre toga ne uvedu ukrštenice, enigmatika i kvizologija – tako sam razmišljao. Mada, „apstrakcija i simbolika”, pomenu ih na početku, bile su rebus za mene; mamile me svojom tajnovitošću. Jedva sam čekao časove iz predmeta za koji bih se kladio u kljovu kratkovidog nosoroga da će mi postati omiljen poput dve slonovske.
Imalo je tu još nešto što mi nije bilo jasno, što me mučilo da shvatim i mamilo na muke snage neshvaćene nauke. Ne umem definisati. Kasnije me to isto mučilo malo više, ali kompenzacija beše u uživanju na njegovim predavanjima. Na kraju svakog časa bih se osećao novim, punijim, vrednijim, oplemenjenim. Lakim kao bestelesno biće neslućenih visina.
Shvatio sam da je to bilo to, duh je bestelesan. Napokon je kod nas stigao duhovni učitelj!
Ma, da li sam samo ja imao taj uvid, pitao bih se? Da li ga i moji drugovi vide kao takvog? Možda sam ja stekao opsesiju? Možda opsenu?! Hm… Nadalje nisam više sebi postavljao suvišna pitanja, više nisam suvišno sumnjao. Prevazišao sam tu fazu odrastanja kada se sve mora znati; po prvi put sam sebe uhvatio u neobičnom stanju da počinjem verovati, makar prvom utisku, instinktu ili nagonu, možda emociji ili intuiciji, tek iluziji ili fikciji.
Jer, čovek u veri i znanju ne treba da preteruje, tako da u veri ne postavlja suviše pitanja, u znanju da ne pruža suviše odgovora. Prepuštao sam se temama koje bi učitelj inicirao, a ja im se predavao, plivajući na talasima duboke vode, zdušno i s punim slepim poverenjem da te visine i dubine nekuda smisleno vode. Njegove su teme znale i da lete i da rone, samo po zemlji nisu hodale.
O autoru
