(Foto: Michał Bińkiewicz on Unsplash)
Ne računajući silne kvazi-terapeute po društvenim mrežama i pomodarstvo da se ide kod istih, ostaje pitanje – koliko ljudi stvarno traži psihološku podršku kod psihijatra i psihologa koji su za to učili škole i kvalifikovani su za taj posao?
Mislim da smo nacija koja vapi za grupnim psihoterapijama. Ali to je samo moje mišljenje; možda iz nečije perspektive nije tako. I dalje se ljudi ustručavaju da potraže pomoć jer je to, zaboga, sramota. Dobiješ etiketu duševnog bolesnika, pa te ljudi gledaju ispod oka ili pokušavaju da ti uđu u glavu ne bi li videli nešto skriveno.
Ja taj problem nisam imala, stoga sam pomenutu pomoć i tražila. Nikada mi nije bilo u glavi kako će na to gledati svet. Jer ja sam sebi bitna – tačnije, najbitnija. Mišljenja nisam tražila, a dobijala sam ih. Moja trauma je nešto čime su morali da se pozabave psihijatri i psiholozi. Ona ne prolazi sama od sebe, već ozbiljnim radom na njoj. Naravno, uz razgovore, uključena je i farmakoterapija. A trauma zna biti veoma podmukla. Ona vas zaposedne i koristi svaki pogodan trenutak da vas ponovo slomi. Ko je to iskusio, tačno zna taj osećaj. Razgovori sa belim mantilima postali su moj oslonac.
U jednom trenutku sam se zapitala: kako psihijatri i psiholozi, nakon što saslušaju sve naše teške i mračne priče, jednostavno odu kući i postanu obične žene, majke, sestre, ćerke? Gde odlažu sve te naše noćne more i preplavljene emocije? Koji folder ima toliku memoriju da primi toliki mrak? Možda te arhive s vremena na vreme “zipuju” kako bi napravile mesta za nove priče? Koliko je snage potrebno da ostaneš priseban dok držiš tuđu ruku nad ambisom?
Moja trauma je u početku bila kao dete puno neiscrpne energije. Vraćala se kroz anksioznost i flešbekove, prvo u snovima, a potom i na javi. Svaki put bih iznova pričala svoju tešku priču i svu tu težinu izručila na neki beli mantil – a on bi je primio mirno, kao da mu donosim dar, a ne sopstveni mrak. I uvek bih dobila savet i toplu reč. Jasno mi je da je to njihov posao, ali me je fascinirala ta transformacija. Ko sluša njihove priče? Da li se smeju, raduju i pričaju o običnim stvarima kada skinu uniformu?
Naravno da to rade. O tome smo jednom pričali na grupnoj terapiji. Postala sam svesna da i ove žene imaju svoje ventile, svoje suze i smeh. To mi je donelo čudnu vrstu olakšanja. Shvatila sam da taj profesionalni mod nije magija, već svesna borba za sopstveni razum. Da bi mogle da saslušaju moju najtežu priču po stoti put, one moraju negde da napune sopstvene baterije običnim životom.
Verujem da su ti beli mantili zapravo maheri u emocionalnoj higijeni. Možda se smeju glasnije od drugih baš zato što znaju koliko je tuga duboka. Možda se raduju sitnicama – kafi na suncu ili tišini…jer znaju kako izgleda kada se svet sruši u sekundi, baš kao što se srušio meni onog dana u saobraćajnoj nesreći.
Moja trauma više nije dete puno energije. Sada je samo tihi saputnik koji povremeno podseti na sebe, ali me više ne davi. A beli mantili? Oni su i dalje tamo. Svakog jutra otvaraju svoje foldere, spremaju zipovane arhive i otvaraju vrata novim pričama.
Biti beli mantil znači biti most preko provalije. Ali da bi taj most stajao čvrsto, on mora imati duboko korenje u sopstvenom, običnom, ljudskom tlu. Ponekad se zagledam u njih i vidim obična ljudska bića koja su dovoljno hrabra da naš mrak ponesu na svojim ramenima.
Ovu priču završavam dubokim naklonom tim ljudima – mojim belim mantilima.
O autoru
