RO und ROsenkurz u Ordinacija Art Cafeu, Novi Sad, jul 2026. (Foto: Sofija Ćurčić)
U eri pozorišne hiperprodukcije, u kojoj je prekraćivanje puta od dramskog teksta do gotovog produkta – predstave – sve neskrivenije, čini se da ponestaje mesta za štiva koja sadržinom ili formom odudaraju od propisanih dramaturških okvira. Bezbroj puta variran, obrađivan i adaptiran, a bar još toliko puta repriziran, registar tekstova sveden je na one sa jasnim zapletima, funkcionalnim (neretko crno-belim) likovima i predvidivim raspletima.
U takvim višedecenijskim okolnostima otvoreno ostaje pitanje o (ne)mogućnosti koncipiranja, a, na kraju krajeva, i auditorijumskog prihvatanja eksperimentalnog pozorja. Avangardna drama, njeni nadrealistički i apsurdistički podtipovi, ostali su nerealizovane skice nekog dalekog, nedovoljno razumljivog pozorišta.
Kada se pozornice hermetički zatvore u sigurnu zonu, iza aktuelnih repertoarskih naslova i proslavljenih glumaca, toj eksperimentalnoj skici ne preostaje ništa drugo nego da pokuša da se ocrta izvan pozorišnih zdanja. Ulice, pešački prelazi, studiji, garderoberski fundusi, kafići, stanovi – samo su neke od koordinata na mapama novih teatara. U tim deformalizovanim i demistifikovanim prostorima pozorišna igra razvija se bez unapred ucrtanog plana – nesputano.
Moramo priznati da kabare, jedan od najkompleksnijih scenskih seansi, čak ni u tako ekscentričnim uslovima, na našim prostorima nije česta pojava.
Dvojac pod neobičnim pseudonimima – Ro und Rozenkurz – pre nekoliko dana je, u intimnoj atmosferi novosadskog kafića Ordinacija izveo jedan, mogli bismo kazati terapijski, performans. Romana Caran (Ro) i
Vesna Bujošević (Rosen) su, u dvočasovnom humoru iskazanom kroz stih, melodiju, gest i mimiku, govorile o, svima nam dobro znanom, egzistencijalnom apsurdu. Na improvizovanoj sceni, gotovo bez ikakve rekvizite (ukoliko izuzmemo tri flašice vode, jedan ogrtač i jedan laptop) umetnice su sopstvenom energijom, čistim mizanscenom i pevljivim songovima u potpunosti urušile, najpre onaj čuveni četvrti, a potom i sve preostale zidove formalnog teatra, oktrivajući njegov novi lik: ogoljen, rečit, a ponajpre: iskren.
Bez težnje ka dominaciji narativa, napamet naučenih scenskih replika i unapred uigranih emocija, ovaj kabare od samog početka zadobija interaktivnu formu. U igrivom i vrlo šarmantnom dijalogu koji se uspostavlja na međi scenskih akterki i publike, svako je pozvan da učestvuje – bilo kroz došaptavanje, dobacivanje ili izlazak na scenu. Upravo je to ono što ovaj ekspetimentalni (anti)komad čini toliko privlačnim, kompleksnim, a, istovremeno, relaksirajućim.
Širokim tematskim spektrom obuhvaćeni su svi sindromi savremenog društva – od besparice, preko površnih i kratkoročnih, instant veza, pitanja o ulozi i položaju žene, do nezaobilaznog i najuniverzalnijeg pitanja o smislu ljudskog postojanja u godinama iz korena poljuljanih vrednosnih sistema. Te, u biti potresne i duboko demorališuće simptome modernog života, dve performatorke izvrnule su na naličje. Osmehom. Ali ne onim osmehom uvežbanim pred ogledalom, već onim iskonskim, iskrenim i neponovljivim. Osmehom kojem šminka ne služi kako bi ga mimikrirala i skrila, svela na prizor prijatan oku – već osmehom koji će jarosna šminka naglasiti, preslikavajući nutrine ljudskog bića: afektivnog, impulsivnog (do granica animalnosti), ali ponajpre, dezorijentisanog i izgubljenog u normali dvadeset i prvog veka.
Kako scenski događaj odmiče, zametnuti razgovor biva sve slobodniji i neposredniji, tako da dolazi do sve izrazitijeg poistovećivanja publike sa dvema junakinjama, što je corpus delicti o univerzalnosti i sveprisutnosti obrađenih ili tek načetih tema. Iako bi se na samom početku moglo učiniti da su situacije koje nam Ro und Rozen prepričavaju s namerom iskarikirane, dovedene do apsurdnih srazmera, pa čak i do granice nemogućeg i fiktivnog, te se granice sve očiglednije pomeraju sve dok se u potpunosti ne stope sa našim svakodnevicama. Nakon toga jedino pitanje koje ostaje je ono gogoljevsko – Čemu se smejete? – junakinjama i njihovim nedaćama, ili sebi, svom sopstvenom odrazu?
Odgovor na ovo pitanje dve autorke su vrlo oprezno i suptilno prepustile publici. Bilo da se odgovor iznađe, ili da izostane, bilo da pitanje zavibrira kada se muzika ugasi, ili da ostane nečujno i (slučajno ili namerno) zanemareno, nakon odigranog kabarea, publika dugo i intenzivno ostaje pod utiskom čistog, nesuspregnutog i suštinskog teatra. Rečju – slobodnog!
O autoru
