(Foto: Ioana Han on Unsplash)
Petnaest godina. Toliko dugo na ekranu titra kursor mog digitalnog dnevnika. Petnaest godina pisanja, sazrevanja i seciranja sopstvenih viđenja života, ličnih iskustava i onih svakodnevnih društvenih fenomena koji nas okružuju. Moj blog je prostor u kom mislim naglas. Kroz njega sam evoluirala: od običnog posmatrača do pisca sopstvenog života.
A onda je, u sekundi, cela ta petnaestogodišnja arhiva mogla postati samo spomenik onome što je bilo.
Taj prokleti autobus je jednog ponedeljka presekao moj dotadašnji svet. Bila sam na samo metar i po od smrti. Saobraćajna nesreća je mogla da stavi tačku tamo gde je trebalo da stoji samo zarez – ali na moju sreću, i na sreću onih koji me vole, tačka se pretvorila u novi početak. Volim u šali da kažem da “čika Pera”, onaj što vodi evidenciju na nebeskoj kapiji, još uvek nema moje ime na svom spisku. I hvala nebesima što je tako.
Posle tog dana, moj život se promenio u svakom pogledu. Naučila sam da cenim postojanje mnogo više nego pre. Ipak, najveća transformacija dogodila se upravo tamo gde me sve ovo vreme najviše ima – u mojim rečima.
Oduvek sam bila neko ko obraća pažnju na detalje, na sitnice koje život znače. Kada se nađete tako blizu ivice, reči izgube potrebu da ugađaju ili da se bave nevažnim stvarima. Moj stil je preko noći ostao bez filtera i svake površnosti. Pisanje je postalo ogoljenije, oštrije i dublje. Svaki gutljaj kafe, svaki miris, svaka proživljena emocija postala je glasnija, a čula su se izoštrila do maksimuma.
A povratak sa te ivice bio je sve samo ne lak. Prvi meseci nakon nesreće bili su čist hod kroz pakao. Kada se prašina i lom tog prokletog autobusa slegao, počeo je tihi, nevidljivi rat sa samom sobom. Nisam odmah prepoznala simptome. Anksioznost se uvukla nečujno, praćena depresijom, a ubrzo su se sklopile i teške, posttraumatske kockice.
Kada su me ti nevidljivi ožiljci konačno odveli pred „bele mantile“, znala sam da moram da preuzmem kormilo. Sama sam potražila psihološku podršku. Život me je, mnogo pre ove nesreće, naučio jednoj surovoj, ali lekovitoj lekciji: ako se sama ne boriš za sebe, neće ni drugi. Pokucati na vrata psihijatra i psihologa bio je moj najviši čin borbe.
Ta borba, da budem sasvim iskrena, traje i danas. Ja se i dalje rvem sa PTSP-om. Beli mantili su mi neizmerno pomogli, ali lavovski deo posla bio je moj sopstveni, mukotrpni trud. Iza mene je godina intenzivnog vežbanja – pukog ulaska i izlaska iz vozila gradskog prevoza i svesnog disanja po tehnici 4-7-8 u trenucima kada me anksioznost divljački ščepa i vuče na dno. Danas, zahvaljujući tome, mogu da se vozim na kraćim relacijama. Svaka ta kratka vožnja je moja lična pobeda.
Pa ipak, ona konkretna trasa, ona koja je mogla biti pogubna po mene, za mene je još uvek daleka i nepremostiva. Ne želim da prognoziram kada ću krenuti tim putem, niti da li ću ikada. To ne znam. To ostavljam budućem vremenu.
Sada, još uvek biram bezbednije rute i kraće relacije, ali na papiru nemam potrebu da se povlačim. Tamo zakoračujem hrabro.
Odskora, uz blogersku, preuzimam i stolicu kolumnistkinje. Sa sobom ne donosim samo petnaestogodišnje iskustvo kucanja po tastaturi – donosim ožiljke sa kojima i dalje živim, ponovo naučene lekcije, duboku zahvalnost i pravo na sopstveni tempo. Moje pisanje više nije samo beleženje misli – ono je glas žene koja je preživela, koja svakog dana bira da prodiše kroz strah i koja sada ima odgovornost da o svetu piše bez maski, iskreno i širom otvorenih očiju.
O autoru
