Dobrovoljno vatrogasno društvo "Dr Laza Kostić" Novi Sad (Foto: Lilit Andrić Molnar)
Dok se u prostorijama Dobrovoljnog vatrogasnog društva „Dr Laza Kostić“ u Novom Sadu iz starih zvučnika smenjuju ex-YU rok, elektronika, osamdesete i poneki kafanski evergrin, teško je naslutiti da se sve može promeniti za nekoliko sekundi.
Jedan poziv. Jedna sirena.
I muzika ostaje da svira sama.
Vatrogasci ustaju, prekidaju razgovore, ostavljaju pikado, telefone i šolje kafe. Ono što je do tog trenutka bilo druženje pretvara se u akciju. Negde neko treba pomoć.
Upravo o toj granici između svakodnevice i vanrednih situacija razgovarali smo sa članovima Dobrovoljnog vatrogasnog društva „Dr Laza Kostić“, najstarijeg vatrogasnog društva u Novom Sadu, osnovanog još 1872. godine. Društvo nastavlja tradiciju prve organizovane vatrogasne družine u gradu i predstavlja začetke organizovanog vatrogastva u Novom Sadu.
Stariji od profesionalne brigade
Aleksandar Molnar, među kolegama poznat kao Lale, podseća da je društvo starije čak i od profesionalne vatrogasne brigade.
„Mi smo praktično započeli celu priču vatrogastva u Novom Sadu. Profesionalna brigada je kasnije nastavila taj posao. Danas delimo isti prostor, sarađujemo i zajednički radimo na zaštiti građana.“
Dobrovoljno vatrogasno društvo „Dr Laza Kostić“ osnovano je 29. juna 1872. godine, a svoje ime nosi po jednom od osnivača, znamenitom srpskom književniku i javnom radniku Lazaru Kostiću. Društvo danas funkcioniše u Vatrogasnom domu u Ulici Jovana Subotića, gde se već više od jednog veka nalazi vatrogasna služba Novog Sada.
Lale kaže da je najbolji dan za vatrogasca zapravo onaj kada nema posla.
„Ljudi često kažu da vatrogasci samo sede, igraju odbojku ili roštiljaju. Ali kada zazvoni telefon, niko ne zna šta ga čeka. Može biti mačka na drvetu, a može biti čovek zarobljen u požaru. Kada mi radimo, to uglavnom znači da se nekome dogodila nesreća.“
Muzika između intervencija
Ipak, između poziva postoji i svakodnevica.
A u toj svakodnevici muzika ima važno mesto.
„Ništa ne ide bez muzike“, kaže Nebojša. „Uvek je sve lakše i bolje uz muziku.“
U kancelariji društva nalaze se mali, vremešni zvučnici koji gotovo neprimetno puštaju muziku tokom dežurstava. Dovoljno tiho da se čuje razglas i eventualni poziv za intervenciju, ali dovoljno glasno da prostor ne utone u potpunu tišinu.
Za muzički program uglavnom je zadužen Jovan Bursać.
„Kad nas je više, najčešće puštam ex-YU rok, strane hitove osamdesetih, ponekad synthwave ili elektroniku. Gledam da za svakoga bude ponešto.“
U društvu se okupljaju ljudi različitih generacija i interesovanja, pa su i muzički ukusi šaroliki. Neko sluša metal, neko tehno, neko rok, a neko deep house.
Aleksa, koji je ranije volontirao u Dobrovoljnom vatrogasnom društvu u Somboru, kaže da ga opuštaju elektronski zvuci.
„Volim deep house i rumunske DJ-eve. To mi je muzika koja pomaže da se čovek opusti.“
Časlav preferira elektronsku muziku, dok Milan najviše voli post-punk bendove poput Fontaines D.C..
Ipak, postoji jedna pesma oko koje su se gotovo svi složili.
„Welcome to the Jungle“, kažu kroz smeh.
Izgleda da bi upravo hit benda Guns N’ Roses mogao da postane nezvanična himna novosadskih dobrovoljnih vatrogasaca.
Kada muzika stane
Ali muzika ne prati vatrogasce na intervencijama.
Naprotiv.
„Dok se ide na intervenciju, muzika nema mnogo mesta“, objašnjava Lale. „Kamioni su bučni, moraš da slušaš radio-vezu, komande i informacije koje dobijaš. Najvažnije je da čuješ kolege.“
U tim trenucima fokus je apsolutan.
„Muzika ostaje da svira tamo gde jeste, a mi izlazimo“, kaže Jovan.
Neki priznaju da im se određene pesme vrte po glavi dok putuju ka intervenciji. Nekome je to metal, nekome rok, nekome elektronika. Ali jednom kada stignu na lice mesta, ostaje samo zadatak.
Tišina posle sirene
Možda je zato najzanimljivije pitanje bilo ono o tišini.
Kako zvuči tišina nakon što se sirene ugase?
Lale na trenutak zastaje pre odgovora.
„Može da bude veoma lepa, a može da bude i veoma zastrašujuća.“
Objašnjava da posle uspešne intervencije tišina znači da nema više opasnosti, vike, panike i neizvesnosti.
Ali ponekad zvuci sa intervencije ostanu u čoveku mnogo duže.
„Svi smo ljudi. Neko to nosi lakše, neko teže. Nekada se vratiš kući i tek tada shvatiš šta si video.“
U tim trenucima muzika ponovo postaje važna.
Ne da podigne adrenalin.
Već da ga spusti.
„Posle teške intervencije verovatno treba nešto mirnije“, kaže Lale. „Nešto što će čoveka vratiti u normalu.“
Dobrovoljci koje grad često ne vidi
Tokom razgovora nekoliko puta se ponovila jedna stvar.
Mnogi Novosađani ni ne znaju da njihov grad ima aktivno dobrovoljno vatrogasno društvo.
„Mislim da većina građana nije svesna da postojimo“, kaže Aleksa. „A stalno radimo na tome da budemo opremljeni i spremni da pomognemo kad zatreba.“
Možda upravo zato ova priča o muzici govori mnogo više od muzičkih ukusa.
Govori o ljudima koji između dve intervencije popravljaju prostorije, igraju pikado, raspravljaju se da li će na zvučnicima biti ex-YU rok ili elektronika, i koji na trenutak deluju kao bilo koja druga ekipa prijatelja.
Sve dok ne zazvoni telefon.
Tada muzika prestaje da bude glavna tema.
A oni postaju ono što jesu — ljudi koji, potpuno dobrovoljno, već više od jednog i po veka čuvaju Novi Sad od vatre.
O autoru
