Mi smo kolateralna šteta politike

OBOJENI PROGRAM – Intervju sa Branislavom Babićem – Kebrom, 2006. godine)

Kad god sam ljudima tokom svih ovih godina ludila u Srbiji spomenuo Obojeni Program, uvek sam dobio reakciju. Bilo da su veliki fanovi ove legendarne novosadske grupe ili je sama pomena njihovog imena izazvala negativne reakcije, svi su se slagali u jednoj stvari. Ukusi su različiti, a Obojeni Program treba poštovati! Ne samo zbog hrabrosti da naprave prvu pravu antiratnu himnu (“Nebo, nebo plavo je“) u novokomponovanoj Jugoslaviji 1991. godine; ne samo zbog činjenice da su prva grupa sa ovih prostora čiji se spot (za pesmu “981”) emitovao na MTV-u (u emisiji “120 minutes”) 1993. godine u jeku nepravednih i ničim izazvanih sankcija; ne samo zato što su još 1994. godine pesmom “ABCD avioni” upozorili na ono što nam se zaista i desilo pet godina kasnije… Verovatno postoji milion razloga da poštujete bend koji je za dvadeset i više godina neprekidnog opstanka u vrhu domaće scene promenio mnogo članova. Samo jedan je u grupi od početka. Branislav Babić – Kebra je autor tekstova i glavni vokal u grupi kojoj je bio i ostao zaštitni znak.

Kad smo radili jedan intervju pre deset godina rekao si mi da će Obojeni Program snimiti sedam studijskih albuma gde ce početna slova imena tih albuma dati ime Novi Sad. Tako se i desilo i zanima me dalja sudbina vaše grupe. Može li se desiti da Novi Sad produži svoj naziv?

Desilo se tih sedam albuma i to je to. Ne zavisi to baš samo od mene, ali ta priča koja je tada smišljena, ona je sada sa poslednjim albumom završena. Ili će doći neka druga priča ili će se desiti nastavak iste priče ili neće biti priče. Mi smo jednostavno doveli sebe u situaciju da možemo šta god hoćemo, tako da je stvarno apsolutno svejedno. Ono što smo zacrtali pre više od deset godina, ispunili smo. Za sada još ne postoje nove pesme.

Imate li problema sa novcem? Da li živite od sviranja u bendu?

Ako hoćeš da budeš nešto drugačiji onda sve to ima cenu, naravno. Bilo bi užasno nelogično da se mi bavimo ovim čime se bavimo, a da imamo para i da pritom živimo u Srbiji. To je apsolutno nemoguće. Postoji jednostavno cena bavljenja poslom koji voliš. Nama je najvažnije da radimo ono što volimo, a to u jednoj zemlji kakva je Srbija ne omogućava komforan i lagodan život. U bendu, sem mene, svi se dodatno bave nekim drugim poslovima pošto je od ovoga jako teško živeti. Mislim da nije nemoguće, ali je jako teško. Jebeš pare! Nije baš sve u parama. Jeste većina, ali nije baš sve. A to malo što nije baš sve, tim malim stvarima se mi bavimo i to je nama OK.

Kako objašnjavaš to da bend koji je više od dvadeset godina u vrhu domaće scene još uvek nije ništa značajnije uradio na zapadu?

Opet bih se vratio na to da mi živimo u nekoj zemlji Srbiji koja je u poslednjih petnaest godina provela valjda jedanaest pod sankcijama. Jako malo znam poljskih bendova koji su uspeli na zapadu, a Poljska nikad nije bila pod sankcijama. Ne znam ni tri benda iz Belgije koji su uspeli na zapadu, a ni oni nisu bili pod sankcijama. Jako je to teško iz perspektive benda koji živi u Srbiji, a bavi se uslovno rečeno alternativnom muzikom, mada ja mislim da je po nekim evropskim standardima manje-više sve to pop muzika. Šta očekivati od jednog takvog benda na zapadu? Zapad ima 5 700 triliona svojih bendova i ne zna šta će s njima, samo čeka jedan srpski bend da im poremeti sistem, sruši diskografske kuće i obori Bekama sa top liste. Nije to naš posao i nije to naša misija uopšte. Ja bih bio jako zadovoljan da mi dobro funkcionišemo na prostorima bivše Jugoslavije. Mi smo bend koji peva na srpskohrvatskom jeziku. Voleli bismo da funkcionišemo pre svega na prostorima gde nas ljudi razumeju ne samo zato što je isti jezik u pitanju. To su neke generacije koje su gledale iste crtane filmove, čitali iste knjige, gledali Poletarca, Pink Pantera i ne znam šta sve ne. To je zajedničko ljudima ovde i oni se kapiraju.

Kad ja pričam sa prijateljem iz Zagreba i pomenem Kalimera, on kaže: Pa to je nepravda! Ja ne mogu da pominjem Profesora Baltazara i slične stvari nekome iz Britanije. Mi smo odrastali svi na Politikinom zabavniku i to je neka zajednička mentalna struktura ljudi koji mene interesuju. Znači, pre svega prostori bivše Jugoslavije, a sve izvan toga je više kao neki eksces i kao neko dobro zezanje. Mi smo u poslednje vreme više nego inače svirali izvan tog prostora i to je savršeno iskustvo i prilično lepa stvar jako bitna za svakog od nas iz benda zato što smo doživeli nešto drugačije. Znaš, mi već 75. put sviramo u Skoplju, 114. put u Zagrebu… Nisu to takva uzbuđenja kao kad sviramo, recimo prvi put u Berlinu. Super je doživeti nešto novo. Mi i koncerte u Novom Sadu u poslednje vreme radimo isključivo na mestima na kojima do sada nismo svirali zato što je to neko novo iskustvo. Previše dugo postojimo da bismo stalno svirali na istim mestima. Kad već ne možemo gradove, bar ćemo menjati mesta.

Da li imate više publike u Srbiji ili u zemljama bivše SFRJ?

Teško je to reći. U svakom slučaju je jako bitno to da svuda imamo dovoljno publike za koncerte. Mi smo bend koji je kolateralna šteta politike koja se vodila na ovim prostorima. Ne samo mi. Između našeg prvog i drugog albuma je krenulo svo to sranje. Naša publika je urbana publika koja je živela u gradovima. Uglavnom je ta ekipa pobegla iz svojih gradova u koje su došli neki drugi ljudi. Tek sada na našim koncertima po inostranstvu vidimo koliko je naših ljudi što iz Srbije, što iz Hrvatske, što iz Bosne otišlo preko. To su, zapravo, tragedije raznih generacija. To su godišta od 60-og do 80-og. Dvadeset generacija ljudi koji žive u inostranstvu! To je strašno!

Sada je ta bivša Jugoslavija zapravo naša publika svuda po Evropi i svetu. To je cena svih tih budalaština koje su se ovde dešavale. Na žalost, mladi ljudi nisu ni svesni koliko će platiti ceh svojih roditelja koji su napravili ovaj belaj ovde. I taj ceh će se plaćati još jako dugo. Još uvek nije došao kelner da naplati.

Koliko po tvom mišljenju pojava MTV Adria pomaže da se stvori među publikom preciznija slika onoga što se na muzičkom nebu zaista dešava na Balkanu?

Kad se MTV oformio, to je sve bilo super što postoji neka isključivo muzička televizija, ali je onda vrlo brzo postao sranje. Onda je u tom sranju ipak postojao taj neki kao malo alternativniji blok, pa je uskoro i to postalo sranje. Onda se pojavio MTV 2 koji je koliko toliko nešto prihvatljivo, ali je zapravo isto sranje. MTV Adria je isto u početku bila nešto prihvatljivo, ali polako prelazi u nešto ne znam ni ja šta. Iskreno govoreći, ja mislim da je dobro bilo zamišljeno.

Odjednom je bilo dobro da ljudi u Hrvatskoj vide recimo naše spotove, jer ranije nisu mogli pošto Hrvatska televizija nikada nije emitovala ništa što dolazi iz Srbije. Ti prvi trenuci delovanja MTV Adria su stvarno bili dosta interesantni. Posle je tu izgubljen taj neki sistem vrednosti ili nije uopšte uspostavljen. Verovatno je to dosta nezgodno uspostaviti s obzirom na sponzore i s obzirom na uobičajeno funkcionisanje medijskih kuća tj. koliko su zavisni od diskografa, od autorskih prava i sličnih stvari. Opet novac! Priča je uvek ista. Ja se u politiku vođenja programa previše ne razumem niti me nešto specijalno interesuje. Mislim da je sad malo otupela ta oštrica i ta neka artistička nit. Više se otišlo na tu neku finansijsku nit. Još uvek mislim da je u nekom smislu pod kontrolom, ali što se više bude razvijala, mislim da će se razvijati u pomenutom pravcu, a sve manje će biti bitan kvalitet. Tako to uvek biva, na žalost.

Tokom karijere Obojeni Program je izdavao albume za različite izdavače? Možeš li da napraviš neku paralelu između izdavača koji su postojali tada i onih koji postoje danas?

Kad mi tako kažeš, imam osećaj kao da imam dvesta godina. U jednom trenutku je u ovoj državi stvarno postojalo nešto što je podsećalo na underground, nezavisnu produkciju i slične stvari, ma koliko već otrcano zvučali ti termini. Ali vrlo brzo se isto to sve pretvorilo u pare. Ako sad, nestankom BK televizije, isključiš BK Sound, sve ostale izdavačke kuće su u stvari televizije.

Pink ima svoju izdavačku kuću, B92 ima izdavačku kuću, RTS takođe… To nisu diskografske kuće, to su televizijske stanice. Samim tim, ta koncepcija nema veze sa pravim poimanjem diskografske kuće. Iz tog razloga što nam je toliko sve postalo bljutavo i odvratno, mi smo poslednja dva albuma izdali za UrbaNS koji eto nije televizija već televizijska produkcija i ne bavi se reklamiranjem svog izdanja. Te televizije samo reklamiraju sopstvena izdanja. Ponekad se možda provuče nešto sa strane. Znaš, mi nigde nismo prisutni. Ni na jednom mediju. Ti ako nisi u toj priči s njima, ti nigde nisi. Ali opet to je cena.

Vi nikada niste imali nijednu obradu u svom repertoaru. Da li biste obradili neku pesmu koju volite za neku kompilaciju, tribute ili slično ako vas neko pozove da to uradite?

Prvo, nas niko ne zove. Nema frke! Nismo nigde, kapiraš? Mi nismo objavili nijednu obradu. Hteli smo da uradimo neku obradu i mislim da ćemo je uskoro uraditi, ali o tom potom. Možda ćemo više pesama obraditi, a nije nemoguće ni da napravimo album obrada. Kao što sam ti već rekao, mi sad možemo da radimo šta hoćemo. Mi smo se do sada bavili sobom. Imamo užasan ego trip. Mi smo se bavili svojim starim pesmama koje smo redovno prearanžirali. To je odličan fazon i zanimljivo je. Na kraju krajeva, mislim da je jako važno da bend menja aranžmane i da unapređuje svoje pesme. Mi smo dosta tih starih pesama uradili u nekim novim aranžmanima.

Dosta dugo se već bavimo time i to je super fora. Prvo, zato što to svima nama prija. S druge strane, mi smo bend koji je relativno mnogo ljudi promenio u postavama i jako je dobro da kad neki novi ljudi dođu da više osete te stare pesme samim tim što ih zajedno radimo u nekim drugim aranžmanima. To se pokazalo kao dosta dobra stvar za funkcionisanje unutar benda.

Možeš li da uporediš ovogodišnji Exit sa prethodnima?

Od početka pa do sada Exit sumanuto raste. To je možda jedina stvar u ovoj državi koja konstantno raste u pozitivnom smislu. Što se tiče izbora bendova i slične stvari, relativna je stvar ko šta voli. Ali kao događaj, u okviru festivalskih dešavanja u ovoj zemlji nema apsolutnu konkurenciju, a u Evropi su kao festival postali jedan od bitnijih i to je stvarno super. I tehnički i organizacijski i u svakom smislu, svake godine belezi sve bolje i bolje rezultate. Čak i u poseti. O izboru bendova nisam kompententan da pričam. Po mom nekom skromnom mičljenju, prošli Exit je bio malo interesantniji, ali verovatno je ove godine bio prihvatljiviji za širu populaciju. To je valjda i smisao nekog festivala, na kraju krajeva. Nije sigurno smisao da se udovolji meni već da bude zadovoljno 150 000 ljudi. Najmanji je problem što jedan neće biti zadovoljan.

Mi nismo nastupili samo 2001. godine na Exitu, jer su oni tada više bili okrenuti nekom elektro zvuku. Taj prvi nije imao koncepciju poslednjih nekoliko festivala. I mislim da bi ceo Exit i trebalo da bude elektro pošto to kao prati neku priču nove generacije. Iako se ja ne bavim tom vrstom muzike, to bi koncepcijski bilo mnogo opravdanije nego to što sad postoji Metal stage, World music stage, Reggae stage… To mi sve liči na Radio 021, recimo. Kao, udovolji i mojoj mami i meni. Nemoguće! Kad želiš baš svima da udovoljiš, tada stvaraš hiljadu prijatelja i hiljadu neprijatelja. Ja mnogo više volim malo profilisanije, konkretnije stvari i onda mi se sviđa
underground u okviru toga. Verujem da u svim tim pravcima postoji i underground, ali očigledno je da jedna bina ne može da pokriva i te off kulture u jednom pravcu. Tako nešto mene lično, recimo, interesuje, a ovako je sve preraslo u mainstream svega.

Neka moja procena je da na Exitu ima najmanje ima ljudi iz Novog Sada. Zbog toga mislim da je Exit još važniji. Novosađani po svom letargičnom maniru nisu još uvek ni svesni i da će tek za jedno pet godina shvatiti da imaju taj festival. A i previše su se u poslednjih nekoliko godina proseljačili. Novi Sad je uvek i bio varoš, ali je u poslednje vreme dolaskom većeg broja ljudi prerastao u grad. Nikad Novi Sad nije ni bio preterano urban niti preterano alternativan. Sve što se steklo, steklo se u poslednjih 10-20 godina. Dobro, bilo je u raznim oblicima umetnosti uvek tih ekscesa, kao sad i u muzici. To je više eksces. Novi Sad, u principu, nije sklon ničemu.
Odnosno, Novosađani.

Sem na Exitu, gde danas može da se svira u Srbiji?

Realno, u Srbiji postoji jedan grad. Zove se Beograd. A ovo sve ostalo? Postoje ljudi, ali ne postoji nešto drugo. Kinta je sva u Beogradu i to je problem. Ne želim da zvučim sad kao neki autonomaš, ali to jeste tako. A ti ne možeš da praviš koncert negde bez uložene kinte. U Beogradu je normalno da ti cena karte na koncertu bude petsto dinara, a onda odeš u Zrenjanin i tamo je mnogo da bude sto dinara. Užasna je razlika! Kad bi, recimo, u Kragujevcu stavio petsto dinara kartu, mislim da bi me neko ubio tamo. Petsto dinara u Beogradu je normalno, a petsto dinara u Kragujevcu nije normalno. I verovatno će ljudi reći: problem je u parama. Ne, nego problem je u Beogradu. Mora što pre doći do decentralizacije države, da se razviju lokalne samouprave… U protivnom ćemo postati kao u Mađarskoj Budimpešta. Postoji i Miškolc, ali niko ne zna za Miškolc. Postoji milion nekih gradića koji čuvaju okućnicu svoju i isto je tamo problem sa kintom jer je sva kinta u Budimpešti. To je generalno problem post socijalističkih država. To je problem u Bugarskoj, Mađarskoj, Rumuniji, pa i u Srbiji. U Evropi to nije problem zato što je naravno drugi sistem. Ali šta da radimo? Dok ne postanemo Evropa, sačekaćemo još samo tih 120 godina.

O autoru

Dragan Milanović

Editor

Poseti veb stranicu Pogledaj sve tekstove